Vikići portal stranica naselja Vikići
Mati odvrnula radio do daske i mene probudi poznati početak emisije…
– Kuc…kuc…otvori.
– Vrata nisu, zaključana.
– Pa dobro ljudi, šta je ovo?
– M I V I OOOOOOOOOOOON…
Ustajem ljut k’o ris i idem u kuhinju, da kažem staroj da malo zavrne radio.
Otvaram vrata, a mati pere prozore, ne okreće se.
– Mama, de bolan smanji ovaj radio, spava mi se…
Stara se i dalje ne okreće, nego glanca prozore. Uletim u sobu i smanjim radio, kad mati planu na mene.
– Deder se vrati i nama pojačaj radio, ko ti je dozvolio, da ga smanjivaš.
– Pa još mi se spava, a u kući grmi, k’o da smo na vašaru.
– Vidiš li ti mali koja su doba i ti bi još spav’o. Stariji brat ti je davno ust’o i odveo najmlađeg malo prošetati,
a i volim slušati radio Saraj’vo i ovu emisiju „MIVION“. Pojačaj radio i haj’ umivaj se i zategni svoj krevet.
Vidim da se džaba prepirem sa starom, vratim se i pojačam radio do daske, sa željom da mu crkne
zvučnik i odem na umivanje.
Dok sam se umiv’o čujem kako neko kuca na ulazna vrata, pa dođe i meni da vičem iz sveg glasa, pa dobro ljudi, šta je ovo…
Vrata nisu bila skroz zatvorena nego odškrinjita, i samo sam ih naglo trzn’o i otvorio, kad ono na stepenicama moj najbolji drug iz mahale.
– Odkud ti ‘vako rano, da nije šta bilo?
– Nije rano, kako more bit’ rano. Imam jaro dvi’ radosne vijesti za tebe i jednu žalosnu. Šta ćeš prvo da ti kažem?
– Haj’ prvo radosne.
– Sestra mi dala dvi’ karte za „Zid smrti“. Trebala ona ići sa prijateljicom, al´ im se ne ide. To je prva radosna
vijest, a druga je da smo pozvani večeras na rođendan kod one moje simpatije. Znaš već koje, prič’o sam ti. A
žalosna vijest je da nemam banke prebijene, a garant nemaš ni ti.
– U pravu si, baš nemam ni krajcera, a znam da ni stara nema, jer špara u svemu, da nekako izguramo do
želježničke plate.
– A kad je „Zid smrti“?
– Za sat vremena je prva predstava. Ja to još nisam vidio .
– Nisam Boga mi ni ja, al’ sam čuo kako se neki čo’ek zatrče na motoru u vel’koj kaci il’ buretu i kruži oko tog
bureta, po sahat vremena. Vozi i bez ruku.
– Bez ruku?
– Da. Samo ne znam, kako taj motor ne padne sa tog bureta na pod, il’ kako ne frci taj čo’ek zajedno sa motorom iz njega. Mora da je to nekakva sila što mu neda, sigurno je to zbog brzine motora.
– Možda ima neke eksere na gumama, pa se zabadaju u daske od bureta.
– Kakvi su te spopali ekseri, sve je to do brzine motora i šofera. De me sačekaj da sebi namažem domaćeg masla i
posolim, pa ćemo ići. Ho’š i ti jednu krišku?
– More, al’ samo manju.Na brzaka sam nam namaz’o masla na vruć kruh, što je stara ispekla dok sam spav’o,
javio se staroj gdje idem i polako kren’o sa jaranom…
Dok idemo kroz mahalu razgovaramo…
– Jesi li skont’o šta ćemo za poklon ponijeti onoj maloj?
– Nisam o njoj ni razmišlj’o. Prvo što je ružna k’o ponoć, drugo što ne volim bogatašice, a treće u nju se zatresk’o
jedan papak, koji je ružan k’o akrap ha ha ha.
– A koji si ti hajvan ha ha ha. Znam ja da si ljubomoran što sam je zbario prije tebe. Haj’ priznaj.
– Ma šta to pričaš. Ja ‘vaka faca da spadnem na nju, i nisi je još zbario, vi ste nekakve simpatije, al’ ruku na srce,
jeste jedno za drugo. Ružni ste obadvoje, pa nek’ vam je sa srećom ha ha ha. Da sam je ja skont’o, šta bi onda
bilo sa tobom. Danima i noćima ti bi plak’o i si’ko vene za njom ha ha ha.
– De viš’ prekini, sad ću zaplakati ha ha ha. Hej šalu na stranu, kad nemamo šta ponijeti, onda nećemo ni ići,
ma ko je šiša.
– Ako ti ne’š ići, onda idem ja sam, pa da je
skontam…nastavljam ja dalje sa šalom.
– Ozbiljno ti kažem, tebi je vazdan do gege i šege.
– Ma ne sikiraj se, skont’o sam šta ćemo joj ponijeti i to će biti pravo iznenađenje i pravi poklon.
– Šta si skont’o?
– Kod kuće imam nekol’ko komada cigle, one opeke. Fino ćemo je oprati, osušiti i svaki ponijeti po jednu.
Imam onog finog papira za pakovanje, pa ćemo cigle umotati i na svakoj napisati neku rođendansku čestitku.
Ha, šta veliš, je l’ pravi fazon?
– Ha ha ha baš jes’, a kako si se samo toga sjetio.
Biće to najveće iznenađenje, a bom i najteži rođendanski poklon ha ha ha.
Šaleći se polako dolazimo na mjesto gdje ćemo gledati „Zid smrti“.
Još iz daljine smo ugledali ogromno bure i vel’ku nekakvu tablu, na kojoj piše ZID SMRTI.
Požurimo da što prije stignemo do bureta, k’o da će nam pobjeći i zaustavljamo se kod nekakvi’ stepenica,
što vode na vrh bureta. Krenuli se mi penjati, kad se iza nas začu, nečiji hrapavi glas.
– Je l’ đe ste vi krenuli momci?
Mi se okrenemo i ugledamo jednog ogromnog čo’eka sa bradom, dugačkom kosom do po’ leđa i
minđušom u uhu. Meni se nama noge odsjekle. Srećom snađe se moj jaran…
– Idemo čiko gledati „Zid smrti“. Evo imamo mi karte. Moja sestra nam kupila.
– E onda u redu. Samo moram osi’ći kupone na kartama.
Jaran pruža karte bradonji sa minđušom i on osi’če kupone, a nama vrati karte.
– Sad se morete popeti ovim basamcima na vrh i ne prilazite previše kraju bureta, opasno je.
Mi ne odgovaramo ako neko blebne odozgo sa kace, a pravo da vam kažem, vele da je izaš’o nekakav novi
zakon, da ne pušćam više malehnu djecu bez roditelja, al’ vi ste viš’ vel’ki momci, koji mogu cura tražiti,
pa vas pušćam, samo pamet u glavu.
– Hvala čiko, ne sikiraj te se…odgovara moj jaran.
Mahnuli smo čiki sa bradom i brzo se uzverali uz basamke na vrh kace, koja je bila visoka, more bit’ desetak metara.
Stali smo uz malu ogradicu i zavirivali odozgo, prema dnu te kace il bureta, a dole vidimo motor i na njemu motoristu koji dodaje gas do daske. Pored njega sa mikrofonom u ruci, poče da govori neki maleha
čo’ek, sa piskavim glasom. Objašnjava on sve kojom brzinom će ovaj na motoru voziti, koji je to motor, gdje su sve bili i kud su prošli, ma bifla on sve k’o pjesmicu.
– A jes’ viš’ dosadan ovaj mali debeljko…pomalo ljutito, javlja se jaran.
– Ma folira se. Ako je frajer, što on ne sjede na motor, pa uzleti uz kacu.
– Frcio bi on sa njega i zali’pio se na ono tamo drvo, k’o taksana marka ha ha ha. Izgleda jaro da će ubrzo
početi ova vožnja po kaci, a ja ima tremu k’o da ću ja voziti motor. Šta misliš da bude nekakav belaj, baš kad smo
mi došli gledati.
Jaran iskolači oči na mene i pomalo preplašeno poče govoriti…
– De nemoj nasicati. Što me strašiš i navlačiš belaj.
– Ne nasicam, neg’ samo kažem.
– Ja jedva doček’o da gledam „Zid smrti“ a ti me sad prepadaš.
– Ha, jesam li te prep’o ha ha ha, e nek’ sam te uz’o, ima da svima kažem u mahali, koji si sroljo ha ha ha.
– Samo probaj, pa ću te razbiti k’o mačku ha ha ha.
– Ne sikiraj se bolan, ti si moj najbolji drug, znaš da sam se šalio, da malo ubijemo vrijeme. Jes’ da si ponekad
papak, al’ ti ne zamjeram ha ha ha.
– Papak si ti. Ja tebi sve vjerujem, a ti se vazdan šprdaš.
– Hej nešto ću ti važno reći, ako ćeš platiti bozu i kuglu sladoleda, kad budeš im’o para.
– Hoću, al’ kad budem im’o. Znaš da sad nemam ni banke. De reci…
– Pogledaj ravno na drugu stranu kace i reci mi šta vidiš.
– Vidim ljude oko ograde.
– Malo bolje pogledaj. Vidiš li jednog čo’eka u žutoj jakni i pored njega jednu curu u bijeloj majici, k’o da pije
onaj sok na slamku.
– A vidim. Pa to je ona. Moja simpatija. Šta će ona ovdje, kad joj je danas rođendan?
– Što mene to pitaš, haj’ pitaj nju. Sigurno je stari doveo da pogleda, pa će onda kući, da se spremi za rođendan.
Dok ja pričam jaran se poče kriti iza mene, da ga njegova simpatija ne vidi.
– Šta to bolan radiš, što se kriješ?
– Neću da me sad vidi. Obuk’o sam stare ‘lače i izderane mi tene, a vide nje, sve sija na njoj.
– Ma sija ona k’o tevsija.Sine, ako ona tebe voli, to njoj ništa neće smetati, a bom ako joj smeta, onda nije za
tebe. Nego deder stani ispred mene i mahni joj da te vidi, ako nećeš, ja ću.
Čim sam to izgovorio, poš’o sam mahati rukom, a pogotovo kad je pogledala u našem pravcu.
Nama je ona mene prepoznala i podigla ruku, da mi mahne, a ja se brzo sklonim u stranu i ona ugleda
mog jarana, koji je bio sav plan’o u licu.
Nešto od bijesa, što sam ga otkrio, a nešto što ga je bilo sramota nje i njenog starog.
Jaran se naš’o u neobranom grožđu, pa i on podiže ruku, nabaci kiseli osmijeh na lice, poče mahati,
a njegova simpatija samo nam mahnu nekol’ko puta i okrenu se svom ocu.
Na trenutak sam pomislio da se je naljutila, il’ da se pravi važna, al’ sam primjetio da nešto razgovara sa ocem i
da pokaziva na nas. Nije to dugo trajalo i ona se opet okrenu prema nama, sa ozarenim licem, pokazujući
nešto prstom na nas dvojicu…
– Šta ona pokazuje prstom na nas?
– Nemam pojma. Kol’ko sam skont’o da pokazuje na mene i da sam joj ja sad momak ha ha ha.
– Pa nije budala da tebe odabere, pa da se boči hajvanom ha ha ha.
Ja i moj jaran nismo obraćali pažnju šta onaj mali debeli priča na mikrofon, pa nam je i promakla najava,
da počinje predstava „Zid smrti“.
Zagrmi motor i poče kružiti oko kace. Kruži onaj čiko na motoru, sve više dodaje gas i brže ide i polako
se penje u kaci. Već je bio na pola kace, kad se začu umiljat ženski glasić. Bila je to simpatija moga druga.
– Pa gdje ste momci, odkud vi ovdje?
– Evo došli da vidimo, ovo čudo ne viđeno. Ja i ovaj moj jaran što se krije iza mojih leđa.
– Ko se krije. Nije tačno, samo gledam kako vozi ovaj čiko motor…odbrusi jaran.
– Haj’ da ovo pogledamo, pa ćemo pričati, kad pođemo kući.
Jaran i ja ništa nismo rekli, nego smo samo klimnuli glavom i nastavili pratiti „Zid smrti“, a imalo se je tu šta i pogledati…
Onaj čiko na motoru vozi motor oko kace, sve u šesn’est. Pop’o se sa motorom do samog vrha i zamalo učepi nekog hajvana, što je sjeo i turno noge kroz ogradu, pa su mu visile na kaci. Nama se sa razglasa javi onaj mali debeljko i opet upozori gledaoce da takve stvari ne rade, jer je mogla biti tragedija. Sigurno bi onaj čiko frcio odozgo, zajedno sa motorom i ‘tice nek’ znaju, kako bi završilo. Ljudi koji su stajali pored tog hajvana, počeše galamiti na njega, a ubrzo se tu pojavi onaj vel’ki čupavac sa bradom i minđušom u uhu, ufati ga za kapuricu, odvede do basamaka i šutnu u guzicu, a on zamalo se skondrlja niz basamke i trčeći pobježe sa druge strane kace u pravcu grada…Sa razglasa se začu čuvena pjesma od Rolling Stones-a „Satisfaction“ i čiko sa motorom opet krenu voziti motor oko kace, dok su gledaoci aplaudirali iz sve snage.
Kasnije je stavio jednu plavušu na paksic i nju provoz’o, a najljepše je bilo, a bom i napetije, kad je vozio bez ruku, nekoliko krugova. Muzika je stala, mi prestali pljeskati, a čiko raširio ruke, k’o avion i kruži na motoru oko kace. Kad je „sletio“ na pod, zagrmi muzika i naš aplauz. Sa tom tačkom bio je završen program i krenuli smo kući.
Simpatija od mog jarana kratko je stala sa nama dok je čekala svog starog da okrene auto. Oni su bili imućniji od nas sviju zajedno u mahali, a ja te bogataše nikad nisam volio. Malo iz zeze, a malo iz radoznalosti, pitam jaranovu simpatiju…
– Vidim imate novo auto. Koja je ono marka?
– Tata kaže da se zove „Princ“.
– A to je „NSU“. Cura, znaš li ti šta znači ta skraćenica?
– Nemam pojma…odgovori ona.
– E ta skraćenica „NSU“ znači da „nejde sigurno u’brdo“.
Čim sam to rek’o nama sam prasn’o u smijeh, a za mnom i moj drug i njegova simpatija.
Njen stari je okren’o auto i pozv’o je da uđe, jer ima još nekog posla. Sjela je u auto, otvorila prozor i kroz osmijeh nam se javila…
– Čekam vas noćas na rođendanu i nemoj da kasnite. Obavezno da ste došli, jer bez vas dvojice ništa neće valjati, moj rođendan.
Odgovorili smo joj da se ne brine i da dolazimo sigurno…
Laganim korakom pošli smo u našu mahalu razgovarajući o „Zidu smrti“, onom čiki što vozi motor i kako je mog’o nastradati zbog one budale, što je sjedio uz ogradu i izbacio noge u kacu…
Dok smo hodali, odjednom se sjetim da smo jaran i ja, cijelo vrijeme bili sa onom njegovom simpatijom, a da ni jedan nije joj čestit’o rođendan…
– Znaš li ti moj jaro, da smo ti i ja najveći papci u gradu?
– Kako to misliš. Zašto?
– Bilmeze jedan benasti, ti se maloj nabacivaš, stojimo sa njom, pričamo, zezamo se i ti ništa?
– Ma šta ho’š reći?
– Koji si ti zevzek, majko moja mila. Znači još nisi skont’o?
– Predajem se. Ništa ne kontam.
– Pa njoj je danas rođendan i ni jedan od nas da joj čestita .
Jaran se plesnu po čelu i razočaravajućim glasom reče:
– Uh, dobro si rek’o, i jesmo papci. Kako to da se ni jedan ne sjeti njenog rođendana, još nas ona poziva da dođemo. Baš me je sad sramota. Sad mi se i ne ide tamo kod nje na rođendan.
– Možda se ti nisi sjetio, al’ ja jesam…zadirkivam jarana.
– Što mi ne reče?
– Mislio sam joj čestitati, al’ joj stari dođe, pa nisam smi’o od njega, jer sam joj mislio čestitati sa pravim poljubcem. Znaš ono, usta na usta ha ha ha.
– Ti vazdan izvodiš neke džeke i vazdan ti je do zeze, de smisli kako ćemo ovo izgladiti.
– Ne sikiraj se pajdo, sve sam skont’o šta ću reći, ne beri brigu.
– Haj’ mi reci da znam i ja, da se džaba ne sikiram.
– Nema se tu šta puno pričati. Čuo sam da je rođena po noći, pa zbog toga joj nismo danas čestitali rođendan. Čim stignemo ja ću je zagrliti, poljubiti, a ako ne bude raje i malo se sa njom profaćati ha ha ha.
– Samo je pipni i nama si za mene mrtav, za sva vremena.
– Hani šta si se prep’o, neću je ni dirnuti, dajem ti časnu pionirsku riječ.
– E sad ti vjerujem kad si se zakleo. Čekaj der, jesi l’ ti pionir il’ si omladinac?
– Nemam pojma, al’ eto dajem ti i tu omladinsku riječ. Šta me viš’ brigaza tom malom. Cijeli dan pričamo o njoj k’o da je ona neka princeza. Nego de ti malo pruži taj korak, znaš da imamo posla kad dođemo kod mene kući…
Stigli smo kod mene kući i nama se bacili na pos’o. Oprali smo cigle, posušili nekom starom krpom, napisali na svakoj rođendansku čestitku i zamotali sa finim papirom iz role, sa kojim moja stara oblaže police u vitrini i kredencu. Pokloni su bili spremni, a nas dvojica smo otišli da se sredimo i doćeramo i da se nađemo kod mene u šes’ sati.
Pošto je ljeto obuk’o sam samo majicu i od starijeg brata farmerke, koje sam zavrn’o nekol’ko puta, jer su mi bile dugačke i izaš’o na kapiju, da čekam jarana.
Izviriv’o sam cijelo vrijeme niz mahalu kad će jaran naići, a i boj’o sam se da kojim slučajem ne hrupi i buraz, pa da mi naredi da skinem njegove farmerke. Srećom prvi se pojavi jaran, koji je pod rukom nosio dva cegera. ..Nisam ga ni stig’o upitati šta će sa tim cegerima, a on nama, još dok je ulazio na kapiju poče govoriti…
– Evo ti jedan ovaj ceger, da lakše poneseš pokon, a ja ću u ovaj drugi strpatisvoj. Daleko je kuća one male, ko da miklja ciglu do tamo, a ovako mi je i finije.
– U redu, haj’ da potrpamo one cigle i da brišemo, dok mi nije naletio buraz.
– Šta on ima sa ciglama?
– Nema on nikakve veze sa ciglama, al’ ima sa farmerkama.
– Kakvim farmerkama?
– Ćoro ćoravi, vidiš li ti šta sam obuk’o
Jaran tek tad pogleda prema meni i kroz smijeh reče…
– Vide malog, kiti se tuđim perjem.
– Samo da znaš da ću tamo svima reći da su farmerke od tvog brata.-
– Samo probaj, znaš ti dobro kako je ne ćutim nikom, a o tebi mogu pričati tri dana.-
– Ha ha ha hani što si zap’o. Šalim se. Nego šalu na stranu, baš ti fino stoje. Šteta što su ti malo duže, al’ sad se to nosi. Poslije mene, tamo ćeš biti najveća faca.
Strpali smo mi cigle il’ rođendanske poklone i taman krenuli kroz kapiju, kad se začu glas moje stare…
– A đe će momci, tako doćerani?
Okrenem se i vidim staru na prozoru i na brzaka joj počnem objašnjavati…
– Mama idemo kod jedne naše drugarice na rođendan. Ne sikiraj se, neću dugo biti tamo, a i žurim zbog brata, dok nije doš’o . Znaš da su ovo njegove ‘lače.
– Vala nek’ si ti nji’ obuk’o. Baš ti li’po stoje. Bolje neg’ njemu i ne sikiraj se. Ako naletite na njega, samo reci da sam ti ja rekla da obučeš, a čim se dohmam para, uzeću ti tak’e, pa da imaš i ti. Haj’ sad i pamet u glavu.
– Mama, puno ti fala. Ćao
Pohitili smo niz mahalu sa poklonima, da kojim slučajem ne zakasnimo na rođendansko slavlje i tamo smo stigli za petn’estak minuta.
Ja nisam znao gdje mala stanuje, a i rijetko sam prolazio kroz njenu mahalu, dok je moj jaran, izgleda u ovoj mahali bio inventar, jer je znao svaku kuću i ko u kojoj živi.
Zaustavili smo se pred nekom vel’km kućom, sa ogromnim balkonom. U dvorištu je stoj’o “Princ“, što nejde sigurno ubrdo. Jaro se pope uzstepenice i pozvoni. Na vratima, poslije nokol’ko trenutaka, pojavi se lijepa plavokosa gospođa. Ništa joj nismo rekli, a ona je izgleda sve znala…
– Izvol’te momci, sigurno ste to vas dvojica, koju čeka moja kćerka, jer neće da siječe tortu, dok vi ne stignete.
– Da, to smo mi gospođo…odgovorim umjesto druga, koji se okamenio, jer garant, nije očekiv’o da će mama od njegove simpatije otvoriti vrata.
– Uđite u hodnik i tu se možete izuti, pa onda uz ove stepenice i na sprat u dnevnoj sobi čekaju vas prijatelji, a ja i suprug idemo u grad na večeru, da vam ne smetamo.
Na brzaka nam sve objasni gospođa, kulturno se nasmiješi i uputi u jednu sobu. Pogledom je pratim dok ide niz hodnik prema sobi i njen elegantni hod. Na sebi je imala plisiranu il što neki kažu tergal suknju, boje trule višnje, a i takve boje, bluzu. Kol’ko je mogla imati godina, nisam znao, al’ njena ‘ćerka joj nije mogla politi ni na ruke, jer ništa nije imala njeno, sva je bila isti svoj otac. K’o da je preslikana. Kad je gospođa otvorila vrata od sobe, ugled’o sam ogromni bračni krevet. Tol’ki krevet nikad nisam vidio u svom životu. Na njemu je mogla spavati čitava naša familija i još da ima viška. Na sredini kreveta bil je vel’ka lutka. To su one skupe lutke koje se kupe u Italiji i što su obučene u fine haljine, pa se stavljaju k’o ukras, na krevet.
Polako sam se izuv’o i gled’o po kući, kad se začu glas, jaranove simpatije…
– Najzad ste stigli. Uplašila sam se da ste me zaboravili.
– Ma jok, đe da tebe zaboravimo… najzad progovori moj drug.
– Dolazite gore, čekamo vas, pa ću kasnije da siječem tortu.
Penjemo se ja i drug uz drvene basamke, koje imaju i ogradu od nekakvi’ stubova, prilazimo jaranovoj simpatiji i čestitamo
rođendan. Ona sva ozarena u licu i sretna, prima naša dva cegera i kad smo joj predali poklone, haman pade niz basamke,
kol’ko je zavagnula težina cigli…
Mene naduo smijeh, kad nisam puk’o, a ona da sve izgladi i k’o da ništa nije bilo, glavom nam pokaza u koju sobu da idemo.
Dok je nosila „naše poklone“ sva se jadnica ukrivila u leđima, pa nije mogla izdurati, da nas ne upita…
– Šta ste se ‘vol’ko morali trošiti, ovo mora da je poskupo, kad je ‘vako teško.
Jaran me pogleda, a ja mu samo namignem i vidim da se ci’pa od smijeha u sebi i da sam bilo šta rek’o, nas dvojica bi prasnuli, al’ smo durali i čekali kad će slavljenica otvarati poklone.
Uši smo u sobu i tu su nas dočekala pretežno poznata lica iz naše škole i naših mahala…
Rođendansko slavlje prolazilo je u plesu, pjevanju, igranju „zaloga“, veselju, a onda je slavljenica predložila da otvori poklone, što je dobila…
Bilo je tu svega i svačega, od lutki, privjesaka, majica i na red su došli pokoniod mene i jarana.
Kad je donosila naše poklone, slavljenica nije mogla da nešto ne kaže…
– E ovo su najteži pokloni, zamalo sam pala kad sam ih ponijela. Sad ćemo vidjeti šta su mi donijeli, ova dva frajera.
Vadi ona iz cegera poklone i poče odmotavati i kad odmota prvi poklon, nast’o je urnebes. Svi smo se smijali do suza, a tek je nast’o haos, kad je slavljanica odmotala i drugi poklon ili ciglu, sa rođendanskom porukom…
Kroz suze radosnice slavljenica se obrati nama dvojici…
– A kako ste se samo sjetili ovoga?
– Ha ha ha znaš nas, mi vazdan kontra sviju…odgovori jaran.To ti je poklon za rođendan i prve cigle kad budeš pravila kuću ha ha ha…dodajem.
– Majko mila, baš ste me obradovali, svaka vam čast. Haj’ sad da i onu tortu sataremo, pa da nastavimo slavlje.
Slavljenica je donijela tortu, pogasila svijeće i na brzaka smo je pojeli. Poslije smo nastavili druženje dugo u noć.
Od tada je prošlo mnogo godina. Poodavno u naš grad ne dolazi „Zid smrti“, al’ zbog sjećanjana ta divna vremena, često poslušam grupu Atomsko sklonište i njihovu pjesmu „Pakleni vozači“, koja počinje sa ovim tekstom:
Prvi put viđeno, u vašem gradu.
Pakleni vozači, čeličnih živaca.
Pripremite karte, zauzmite mjesta.
Tu na galeriji, plavog „Zida smrti“
I baš taj tekst mi budi nostalgiju i emocije na jedan lijep dan, kad smo ja i moj jaran gledali „Paklene vozače“ na
„Zidu smrti“ i bili na jednom rođendanu.
Da…bila su to divna vremena…
