Zabranjeni megdani 1807. god. kod Tržačkih Raštela

U to doba bio je mejdan od vladanja oštro zabranjen; to Turci dobro znajući, da svoje za uči­njenu ini sramotu ohrabre i osvete, izidju dva pred licem obadvoje vojske, Ali-aga Rizvić mejdandžia i još jedan, kojega mi ime nije znano, na polje i opsuju gardno cara našega, caricu i karstjansku veru, ako im nitko na mejdan neizadje. Naš junak, kao verni carev podanik i veliki vere štovatelj, čuvši to, izadje pred Turad i nazove ih ženskom opregačom, ako s mejdana pobegnu. Ali-aga Rizvić razigra po turskoj navadi ko­nja, pak onda stade, i nameri – puška puče, a Ćuić stoji, stoji i nameri takodjer na Turčina. Ture u isti mah, kad će puška sinuti, pade konju po vratu, da mejdandžiu prevari, no junak naš, vest turskoj lukavštini, nameri cev puščanu turskom hatu izmedju ušiuh, i budući je puška dvima žarnima nabijena bila, jedno zarno proleti Turčinu kroz garlo u parsa , a drugo sgodi konja u čelo, i tako se oba martva slože na carnu zemlju. Drugi mejdandžia, vidiv lošu sreću svoga pobratima, podbode konja s čizmom i mamuzom, pak pobeže sramotno u svoju vojsku. Na to treći Turčin, imenom Mujo Šašin, izidje na polje od mejdana, i povika:« Mijate,jesi li ti to?« – »»Valaj je­sam Mujo! turska vera nedopušta, da sramota ostane na našoj strani, kad je onaj sramotno pobego, koi te je na mejdan pozvo, eto valaj! moram ja za njega poginuti, stani de, pa nišani!«« — »Valaj neću Mujo, kad ti ideš za drugoga, pucaj ti parvi !« Mujo nameri i nepogodi. Ćuić nameri i razbi mu cev u leve ruke, kojom je Turčin uzdu daržao, i koja mu je iz pod parsah savijena bila. Ovde pokojnik malo što nije zaglavio, jer su Turci hteli zasesti i potajno ubiti Ćuića, koj se je u vatri malo po daleko u tursku zem­lju udaljio bio; al serežani, koji su na svog upravite­lja pažljivo oko imali, priskoče mu na pomoć. Turci se na to sramotno razidju i mir se za malo na medji povrati. Kad se je junak naš medju svoje povratio, reče mu jedan od naših častnikah, da je major za njegov mejdan čuo, i da mu preti pravdu na vrat baciti, što se je usudio, proti tako oštroj carskoj za­brani postupati. »Hajde ti!« — povika nato Ćuić i po­zdravi majora! »Vere mi i Boga, tkogod se usudi to reći, što su oni Turci proti caru i zakonu izrekli, platit će karvavo, bio on tko mu drago pod sunce. Nu major dospevši medju nje, zagrli Ćuića, te ga poljubi i počasti, kao što su bratji i junakom kod takve sgode pristoji.

Ovako je opisao u to vrijeme zabranjene mejdane Josip Marić, župnik, u Danici od 02. rujna/septembra 1843.godine povodom smrti Mihaila Ćujića koji je umro 15. lipnja/juna 1843.godine i pokopan je u Glini. Prema istom izvoru mejdani su se odigrali 1807. godine u blizini raštela Prosičeni kamen što odgovara blizini lokaliteta današnjih Tržačkih Raštela u cazinskoj opštini.

Izvor: Danica, 02.rujan/septembar 1843. godine