Vikići portal stranica naselja Vikići
Sjedim pod grožđem, pišem zadaću, a i pripremam se za kontrolni iz biologije. Učim o onim amebama, nekakvim jednoćelijskim životinjama. Ubrzo će i kraj godine, pa moram nafaćati dobri’ ocjena, da ne moram bubati posljednje dane pred raspust. Grožđe ozelenilo, i baš fina hladovina. Kod stare došle komšinice na kahvu. Ima ih nekoliko. Ja sam ih zvao AFŽ-e.
Pendžer od stare kuće je otvoren i onako iz prikrajka slušam njihov razgovor. Sad kad se vratim u ta vremena, kontam kako su to bile mlade žene. Što bi rekli, u najboljim godinama. Sve su bile domaćice, podizale djecu, pravile kuće, a uvijek nasmijane i vesele. Svake sedmice one se ovako skupe kod druge komšinice. Jednom kod moje matere, jednom kod Subhe, pa Karince, Hasanovce, Hatidže i da sad ne nabrajam, a i često onda zapjevaju kad su zajedno. Ne vjerujem da i jedan hor u Bihaću tako složi glasove kao što su one znale zapjevati. Moja mati povede pjesmu, a poslije sve one zajedno. Divota ih bilo slušati..
– Mine pa hoće l’ ta kahva brete mili?
– A, hoće Hatidže, sestro mila, hani bolan, da samo kine…odgovara mati.
E, Hatidže je bila i ostala legenda. Jedna dobra i vesela duša. I ja se nasmija ‘vamo pod grožđem njihovoj zezi, pa se sjeti’ kad sam bio malehan, kad su moja stara i Hatidže učile voziti kotač… Otišli u službu moj stari i komšo Smajo, a nji’ dvi’ izgurali kotač i dogovaraju se kako će učiti voziti, al’ ja ko biva moram paziti da im javim kad neko naiđe da ne voze. Prvo ide Hatidže. Mati drži paksic i ona nekako havrlja, al’ slabo joj ide. Poslije mati, a ni ona nije ništa bolja. Poslije opet komšinica Hatidže i baš dobro ufatila pravac. Okreće li okreće.
– Mine vide, evo vozim.
– Vidim vidim, al’ de polako, ne mogu letiti za tobom.
Nekako bila kod Ejdine kuće, mala brina, mora da je krtičnjak i stara se spotaknu, zahavrlja i ispusti kotač, a Hatidže ode, ma k’o avion.
– Mineeeeeeee đe siii?
– Evooooo mee letimmm za tobom.
– Ode ja u Vrbik.
– De kočiii.
– A kako…ne znam.
Nije komšinica uspjela zakočiti, trehnula je sa kotača. Ja ‘vamo umirem od smijeha, a i mati i Hatidže isto.
– E, vire više nikad neću sjesti na ovaj kotač, ma, nije to za nas, veli Hatidže, e vala neću ni ja, veli mati.
Doguraše oni kotač pa će meni:
– Nemoj mali da si ovo kome prič’o, prebićemo te i opet prasnuše u smijeh…
Eh, što je mladost…
Koliko ja znam, baš više nisu nikad ni probali voziti kotač…
Vidim mati nosi fildžane, reda na onu sećiju i donosi onaj vel’ki ibrik kahve. Kahva se pije i teferdži.
– Kad popijemo kahvu, ima da nam Mine gledaš u fildžan, nisi odavno.
– Ma jašta ću…deder uzmite koju šapu, a evo napravila sam i gurabija, pa bujrum…veli mati.
Odjednom nasta tišina. Samo se čuje materin glas.
– Evo vidim Boga mi vel’ki dobitak…mašallah, nešto ćeš se obradovati, dobićeš neki glas koji dugo čekaš, stiće ti odnjekud pismo, al’ zbog toga pisma ćeš se sa nekim posvađati, vidim zmiju i to je neka ženska osoba, dobro ćete se prepirati oko nječega.
– Kakve je boje žena?
– Ma, postarija žena, k’o da je plava.
– Eh, da nije moja zaova, ona nešto vazdan pregovara.
– Vallahi billahi ne znam, al’ ti ćeš izaći k’o pobjednik .
– Mašallah…nebi l’ Bog dao, da dobijemo kredit, pa da nabacimo hajrom kuću i sredimo kupatilo.
– E Mine, ako se to obistini za taj dobitak, dobićeš li´pu miloštu.
– De ti dobi taj kredit, a mi ćemo jope ovako posejriti svi zajedno i popiti kahvu…odgovori mati.
Sjećam se, da su ponekad kad su se družile, mati i njene prijateljice „bacale i grah“. Valjda tako skraćivale svoje vrijeme…
Nisam više obrać’o pažnju na njihovu priču i gledanje u fildžan, nego sam se prifatio učenja, kad odjednom začu se pjesma. Ori se stara kuća. K’o da slavuji pjevaju. Ja zatvorim knjige, stavim u torbu i tamam krenuo u mahalu, kad mati me zovnu kroz pendžer:
– Hajder ‘vamo, ako si gotov sa učenjem, da mi čitaš, sad će serija „Dugo toplo ljeto“.
Ja ljut na sebe, a kako nisam ranije brisn’o. Volio bi’ neg’ pare. Sad je gotovo, moram nazad u kuću i da čitam ovima iz AFŽ-a seriju. Istina i ja sam je volio pogledati. To je o nekakvom Ben Kviku, koji doš’o u neki grad, a tamo vazdan ljeto, pa se svak’ svakim svađa. Ulazim u kuću i listam „Studio“ dok nije počela serija i vidim noćas ima domaći film „Leptirica“. Već mi jarani pričali o tom filmu, da je onaj strašni film o vukodlacima i vampirima, kako ubijaju ljude i piju im krv. Mislim se u sebi, baš ću da ga pogledam, ma ja se toga ne bojim, to je samo tako na filmu…
Prošla je serija i ja izlazim na van, samo sam usput materi rek’o da me zovne kad počne film…Na travici dočekuje me moja raja i tema o filmu što je noćas na televiziji. Jedni jedva čekaju kad će početi, a drugi kažu da neće ni gledati i da ih je strah. Ja onako ko biva važan pitam:
– A što bolan nesmiš gledati, pa to je samo film, nije to popravo.
– Aha, nije „malo morgen“, pa ko bi se toga sjetio da to nije bilo. Ti ko biva ne znaš za prikaze i da se javljaju i kod nas ovdje kad je pun misec pored greblja…veli jedan jaran.
Ja se češem po glavi i nevoljko mu priznajem da je u pravu. Sjećam se i ja kad smo uselili u staru kuću kako je neko za dvi’ noći doziv’o mater njenim imenom. Mati izašla i niđe nikoga. Na polju mrkli mrak, a kiša lije k’o iz kabla. Još nismo bili dobili ‘lektriku, pa smo sjedili uz petrolejku, kad ono jope:
– Mineeeeeeeeee.
Ja i buraz se prepali, a mati hrabra k’o uvijek, ustade, nešto prouči i otvori vrata i progovori:
– Ko je…bujrum, nemoj da mi strašiš djecu, haj’ pojavi se.
Vjetar zapuha, u daljini se začu grmljavina, a kiša još jače udari. Mati je još neko vrijeme stojala na vratima. Polako uđe, zaključa i opet nešto prouči i sjede pored nas, zagrli obadvojicu i tiho prošapta:
– Ne bojte se, neće me niko više zvati.
Sjedili smo zajedno do dugo u noć. Buraz i ja zaspali, a stara je uz petrolejku još ostala da sjedi. Kad sam se probudio vidim stari doš’o iz službe i ona mu uz kahvu priča šta je bilo sinoć. Stari s’ pažnjom sluša šta mu priča i onako preko cigare, dok je srknuo gutljaj kahve veli:
– E moja stara, znaš da je toga vazdan bilo, a i biće. Dobro je da si proučila, neće se više javljati. Pa čula si i ti čudo takvi’ priča. Je l’ nedavno prič’o onaj čo’ek sa rampe kako su ga ganjale dvi’ velike guske u gluha doba, ovdje kod našeg greblja. Umro bio od straha. Srećom nečiji horoz zakukuriko i one nestale. Srce bi mu puklo od straha.
– Čula sam kako nisam. Jadnik nije se sjetio od straha da prouči…reče mati.
– Sjećaš se kad sam ti pričala za onog rođaka, meni mati pričala, kako se vrać’o iz vojske na odsustvo i iš’o pješice i kad mu je na leđa skočio jarac i govorio mu da više neće bijela dana vidjeti. Jadnik ga nos’o po brdima i livadama i tek tad se sjetio i nešto proučio, a i horozi se čuli iz sela baš tad i to ga je spasilo, al’ kad je doš’o kući, kosa mu pobilila k’o snig. Rođena ga mati jedva prepoznala. Na žalost posli’ petn’est dana je i umro.
– Nek’ mu je rahmet veliki, reče stari.
Ja onako bunovan, naćulio uši, i haman ne dišem, a stari to primjetio i ko biva da me ohrabri, okrenu mi se i reče:
– To je nekad bilo, nema toga više.
Ja ništa ne reče, nego samo malo klimnu glavom, k’o da sam shvatio i da se ne bojim.
Došla je noć, ja i jarani se pozdravili i svi smo krenuli kućama. Neko da gleda taj film „Leptirica“, a neko ko se boji, gledaće nešto drugo… Sjedimo svi u kući. Stari, mati, buraz, ja, a onaj najmlađi brat, već davno zasp’o. Poč’o je film.
Dobro se sjećam nekakve vodenice, pa one čupave ruke kako dira brašno, pa taj vampir kako ubija ljude, pa kako ljudi traže glogov kolac.. Pola sam gled’o, pola nisam smio. Ona strašna muzika i škripa mi je utjerala strah u kosti. Vidim ni burazu nije sve jedno. Stari samo pali cigar za cigarom i ništa ne haberi…Jedva sam doček’o kraj filma..
Tu noć nisam oka sklopio. Cijelu noć sam se okreć’o, a i buraz. Odjednom je počelo grmiti i sijevati. Poče i kiša da pada. Tad sam se još više prep’o. Pitam buraza:
– Spavaš li?
– Ne spavam, kako ću spavati od ‘volike grmljavine.
– Bojiš li se?
– Čega?
– Ove grmljavine.
– Ma, jok bolan.
– De ne seri, pitam te, zbog filma.
– A to…đe ću se bojati, pa to je film.
– Jes’, kod Zuhde u kuruzima se ne bojiš, vidio sam oči ti se izrogačile k’o fildžani. Ti ko biva hrabar, a ja nisam.
– Ne mogu reći da mi je svejedno, al’ kad odspavamo biće to sve u redu. Haj’ da mi probamo zaspati…
Ja sam zasp’o more bit tek’ pred jutro. Jedva sam doček’o da izađem napolje da se vidim sa rajom. Našli smo se na našoj travici i nama počeli priču o filmu. Svi koji su gledali film namrli su se straha. Jedan moj jaran poslije filma nije danima mogao spavati, pa mu je mati dovela jednu nenu negdje iz Ripča i ona mu je salila strahu. Kad mu je salila strahu, ono olovo bilo sve u nekakvim bodljama. Poslije toga je spav’o k’o nikad u životu.
Dugo vremena, ja i moji jarani, u kasne sahate nismo prošli pored našeg greblja, a pogotovo kad je mjesec pun. Tad nije bilo rasvijete u našoj mahali, nije bilo asvalta, ograde na greblju, nego je okolo njega rasla liska i gloginje i mi pošto smo bili još maleni, bojali smo se proći tim dijelom ulice u „sitne“ sahate.
