Poslala mi nana Enisa iz Sarajeva

Već sam na sabajle morala na Autobusni kolodvor u Zg. Zove me nepoznati glas na messenger, pita jeste Vi…Kažem, jesam. Čovjek ponovo pita, ma jeste stvarno Vi, ne mogu vjerovati.

Meni već pomalo dosta, pitam čovječe tko ste Vi, što želite, ne razgovaram na mob. s nepoznatim ljudima.

“Nado draga, ti ne znaš mene, ali ja “znam” in”pamtim” tebe.

Taj koji “zna” i pamti mene još od rata, zove se Bajro ,vozač je autobusa, ima za mene nešto što mi poslala jedna nana iz Sarajeva, Allahom ga “zadužila” da mi ti “lično uruči.”

Ja još sumnjičava, może biti bilo tko. Čovjek se kune, da, ma bona Nado, każe,stajat će kod onog ,kaže kojeg kioska, kratko opiše i sebe i jednog jarana koji će biti s njim u kafiću kod tog kioska.

I, odem na autobusni, odmah sam prepoznala Bajru i jarana, slikali se, jer im nitko u Sarajevu neće vjerovati. I predaju mi poklon nane Enise i njezinu poruku. Jednom mi, kaže, sjeća se nana, rekla u Sarajevu da me sigurno u životu čeka nafaka, pa evo od nje jedan mali poklon, godine i bolest ju pritisnule, pa koj je želja da je se sjetim, kad pijem kahvu, i kada je više ne bude..

, jer nanu “pritisle” godine(91), pa ne zna kada će ju dragi Allah dž. š. pozvati.

Divna, dirljiva ranojutarnja priča. Ipak, naviru suze radosnice. Bog te poživio dibra nano.