Ponjave…

Sjedim na sećiji i čekam kad će početi film „Tarzan“ a mati sjela na sred sobe i makazama reže staru robu u rize i mota u klupko, pa će kad sve sasiječe, odnijeti u Slatinu, kod neke žene, što ima stan za tkanje, da nam napravi ponjave. Ove stare što imamo, već su dugo kod nas i počele su se trcati. Mati veli da je neke donila u svom ruhu…
Nisam tačno znao kad počinje film, al’ mi je rek’o jedna jaran u školi da je danas, pošto je pročit’o u onim novinama što se zovu „Studio“ i da te novine kupuje redovno njegova stara, kad izađu i da u njima ima sav program za sedam dana na televizoru. Mi nismo kupovali nikakve novine, jer za to nismo ni imali para. Što bi mati rekla, da nije benasta, pa da i za takve budaleštine baca para i tako sa novinama samo naloži vatru. Priče je nešto drugo kupiti u kuću…
– Hej mati ho’š li gledati Tarzana?
– Kakav te Tarzan spop’o, vidiš sinko da nemam vremena. Moram srediti ove rize za ponjave, pa ćemo u ned’lju ići u Slatinu, kod Mustafe i Mine, a ti nemoj tol’ko beljiti u televizor, otiće ti oči i deder čim završi film, gasi televizor, gori od jutros.
– Hoću, nema problema.
Gledam u ekran i počinje najava filma. Tarzan stoji na nekakvom vel’kom drvetu, k’o da je bukva od sto godina i iz sveg glasa se nekom javlja. Valjda životinjama. Neko mi je rek’o da on zna pričati sa njima i da je gospodar životinja u toj šumi, što je zovu prašuma. Garant je stara, čim je zovu prašuma.
– Mati, počinje Trazan, evo ga i Čita.
Mati podiže glavu i gleda u televizor…
– Šta, taj mali majmun zna da čita?
– Ma jok mati. Tako se on zove.
– Aha…A kakva su to imena, gluho bilo.
Slatko sam se nasmij’o i nastavio gledati film, koji je baš bio dobar. Najbolja scena mi je bila kad se Tarzan bori sa krokodilom u vodi i kad ga pobijedi. I mati je ostavila rize i klupko, pa gledala borbu…
– A neka ga pobijedi, svaka mu čast…veli mati.
– Mama, znaš da je ovaj glumac što glumi Tarzana, pobijedio u plivanju na Olimpijskim igrama i da ima zlatnu medalju. Vidiš kako pliva k’o riba.
– Baš fino pliva, a jes i jak k’o međed.
– Ha ha ha nema tamo međeda, al’ da je jak, jes’ jak brete mili…
Pogledo’o sam film do kraja i izaš’o u mahalu, a mati je nastavila sa svojim poslom. Kao uvijek sast’o sam se sa jaranima na travici, gdje smo prepričavali film i sa oduševljenjem govorili o glavnom junaku.

Kako je stara rekla, tako je i bilo. U ned’lju smo se spremali da idemo u Slatinu. Mati je spakovala u dva cegera milošte, za naše prijatelje, a u jednoj vrići klupka sa rizama, za ponjave. Za one koji ne znaju gdje je Slatina, to je jedno pitomo selo kod Cazina, sa puno gajeva, livada, njiva i mlinova potočara. Kad god bi tamo išli, uvijek smo se bojali i strepili, hoće l’ stara povraćati uz one krivine, iako je stari vozio k’o baja, da joj ne bude loše…
– Stara jesi l’ popila one svoje li’kove protiv povraćanja?
– Jesam stari, ima po’ sahata, ne brini, haj’ sjedajte u auto, pa da hajrom krenemo. Samo ubaci ovu vriću na zadnji sic ili ispod nogu kod djece, a ja ću ispred sebe staviti ove cegere.
Stari ubaciva vriću na zadnji sic, ja sjedam lijevo, buraz desno, a najmlađeg brata stavimo na vriću, u kojoj su klupka za ponjave i krećemo, našim autom…

U Slatinu smo stigli, more bit’ za sat vremena, jer je to dalek put. Stara je dobro podnijela vožnju, a najmlađi buraz je zasp’o k’o klada na onoj vrići, pa ga je mati jedva izvukla i unijela u kuću kod prijatelja. U jednoj ruci je nosila buraza preko ramena, a u drugoj cegere. Stari je prebacio preko ramena vriću, ostavio u hodniku i izaš’o da popuši cigaru. Na vratima nas je dočekala Mustafina sestra, imenjakinja od moje stare i nama se zgrljapila sa starom, tako da je materi zamalo isp’o buraz, koji je i dalje spav’o.
– A kako si mi Mine li’pa, ti ženska glavo ne stariš, a tri momka rodila.
– Pa nisam benasta da starim…prošapta stara kroz osmjeh i očima pokaza na buraza koji je spav’o u njenom naramku.
– Haj’ nama ga unesi u gostinsku sobu, tamo li’vo, pa nek’ spava, a mi ćemo popiti kahvu, pa onda, ako si doni’la prnje, otići do komšinice, da sebi naručiš ponjave. Vi’ćeš kako žena ima zlatne ruke.
– Pa i došla sam najviše zbog toga, a đe ti majka i Mustafa?
– Mati je u svojoj sobi, navrla sestro draga, da završi onaj vel’ki ćilim, pa sjedi danima za stanom i tkaje, a Mustafa je o’š’o do zeme, da nešto uzme, sa’će on. More bit’ da je s’ nekim stao. Znaš i sama da je on učitelj, pa svako malo, neko ga il’ zovne, il’ ode do nekog, da nešto napiše, jer ima fin rukopis.
– Hani da malog ostavim, nek’ spava, pa haj’mo do materi ti.
– Haj’ a ja se moram pozdraviti sa ovim tvojim momcima.
Ja i stariji buraz stajali smo u avliji, pored kruzane, a stari na kapiji. Mustafina sestra Mine obuva nazuvače i prilazi starom i sa njim se prvo pozdravlja, pa onda sa nama.
– Đe ti je Mine brat?
– O’š’o je do zeme, sa’će on, samo što nije Ibro, a eno ga ide sokakom.
Stari se malo nadviri preko taraba i živice i podiže ruku. Mora da je ugled’o Mustafu, kojeg ja i buraz nismo mogli vidjeti, jer smo malehni, a i živica nam je smetala…
Mustafa se pojavio ubrzo na kapiji, pozdravio se sa nama i dao sestri dva puna cegera.
– Sestro, haj’ nama to spremi, da nam gosti prezalogaje, ogladnili su u putu, dok ja i Ibro malo posjedimo i popričamo.
– Evo letim nama, samo moram svoju Minu odvesti do komšinice da naruči ponjave.
– Ponjave nek’ malo sačekaju, de ti onda bar sasi’či tu teletinu, a ja i Ibro ćemo zapaliti roštilj, pa ćemo to pobacati po njemu, da se vi ne zahmetite. Je l’ tako Ibro?
– Tako je Mustafa. Da i mi nešto radimo ha ha ha.
Ulazi Mine u kuću sa cegerima, a Mustafa odlazi do šupe i od tamo iznosi vel’ki roštilj, pa se vraća po naramak drva i sve to reda kod jednog zidića.
– Hoću l’ ga nama paliti, il’ da malo sačekamo?
– Ma đe si pohitio, ima dana…odgovara stari.
– Onda haj’mo mi sjesti za onaj sto pod kruškom, pa kad sestra bude gotova i kad krenu kod te žene za ponjave, onda ćemo mi polako upaliti roštilj.
Odnekud se tu stvori i sin od Mustafinog brata, kojeg smo zvali Crni, jer, kad je ljeto on pocrne k’o ugarak.
– Hej ćao, jeste l’ to došli, kad ste stigli?
– E vozdra. Maloprije smo stigli. Šta ima kod tebe?
– Ništa, malo hod’o po selu, napojio kravu, pa se poš’o igrati. Hoćemo li ići malo prohodati?
– Hani da pitamo starog. Tata, ako ne trebamo, možemo li se ići igrati i da prošetamo malo kroz selo, dok ručak ne bude gotov?
– Morete, kako nećete moći.
– Meni se nejde, ja ću ostati ovdje kod starog…veli buraz.
– U redu, kako ho’š, haj’mo mi onda Crni. Prvo ćemo otići do gaja, nisam odavno bio tamo, pa onda idemo na Novakov mlin, pa onda na onaj drugi i preko livada i bara se vraćamo. Ha, šta veliš?
– Šta da ti kažem kad sve znaš, tako radimo svaki put…
Nama smo mi zapucali niz prašnjavu džadu i uputili se prema njihovom gaju. Taj gaj nije bio daleko i baš je fin. K’o da sa ceste, nama uđeš u neku gustu hrastovu šumu. Sve drvo do drveta. Čuje se pjesma ptica, a vjeverice skaču sa grane na granu. Dok prilazimo gaju pričamo o sve i svačemu:
– Crni, kako škola?
– Uh, super. Nedavno su na njoj mi’njali krov, od vi’tra sav o’š’o. Sad je super i ne prokišnjava.
– De nemoj se praviti benast, ne pitam te to, nego učiš li?
– A to. Učim kako neću učiti, al’ pajdo, dok dođem do škole nama sve zaboravim. Šta je to nemam pojma.
– Ha ha ha koji si ti alčak. To moreš pričati nekom drugom, a meni ne moreš. Garant i ne znaš đe su ti knjige ha ha ha.
– Ćuti bolan, ne odaji me. Šta će mi škola i tako sve znam svojim rukama napraviti. Jedva čekam da završim osmoljetku, pa onda ode na zanat za zidara i to mi je dosta. Čim završim zanat, prijavim se za vojsku i posli’ vojske, ode ja u Njemačku. Ima da namlatim para, a ti bubaj i uči kol’ko ho’š.
– Vide ti malog, kako je bistar. Ko bi rek’o od takve bene, da će ispasti pravi čo’ek za pedeset godina ha ha ha.
– Samo se ti zezaj, kad narastem biću ti ja vel’ka čivija ha ha ha…
Tako zezajući se, stigli smo do gaja i starom utabanom stazom prošli kroz njega. Negdje je gaj bio toliko gust i da se kroz krošnju samo pomalo pomaljalo sunce. Kad smo izašli iz gaja, krenuli smo prema staro mlinu, kojeg su zvali Novakov. Niko mi nije rek’o što ga tako zovu, jer u selu nema tako prezime, a more bit’ da nisu ni znali. Pored tog mlina smo se ljeti, često kupali, jer voda nije bila hladna, a i bilo je plitko…
Poslije smo obišli još jedan mlin i polako se vraćali kući preko bara i livada.
Ulazimo u avliju, a ono svi sjede za stolom pod kruškom, samo stari i Mustafa stoje za roštiljom i trpaju pečeno meso u neku vel’ku rangu.
– Vas dvojica, k’o da ste virili, kad će biti gotovo…javlja se mati.
– Mi se popeli na jedan hrastić, pa odozgo gledali, kad će biti pečeno meso…odgovara Crni uz smijeh.
– E ovaj mali od mog brata, na svaku ima odgovor. To je fiškal, svoje vrste…dobaci Mustafa.
– Mati, jesi l’ odni’la ona klupka da se prave ponjave?
– Nisam sinko. Malo smo sjedile kod stare majke, a i brat ti je spav’o, pa da se ne prepadne, što me nema, sačekala sam da se probudi. Čim ručamo, idemo ja i moja Mine.
– Mogu l’ i ja sa vama da vidim kako izgleda taj stan.
– Moreš, kako ne’š moći.
– Je l’ to nešto slično, k’o što Mustafina mati pravi ćilime?
– Jes’ slično, a jope različito. Nema one što ti kažeš češagije sa ekserima, sa kojim se nabija vuna.
– Aha. U redu…
Pored mene protatrlja najmlađi buraz i ja ga ufatim za kapuricu, jer je zamalo pao kod roštilja. On se prep’o, pa ‘nako prepadnut progovori…
– Žiža, vjućo.
– Dašta je neg’ žiža, hajvanu jedan, đe si zap’o. Haj’ tamo kod mame…
Izgleda da je čist zrak svima dobro doš’o, pa smo pojeli sve meso, što su stari i Mustafa ispekli.
Malo smo se odmorili od ručka i otišli do te žene što pravi ponjave. Njena kuća je bila daleko, možda nekoliko stotima metara.
Stara je ponijela mlađeg buraza, a Mine je nosila vriću u kojoj su klupka od rizi. Ušli smo u avliju, koja nije imala kapiju, nego samo živicu oko kuće. U avliji nas je dočekala jedna starija žena, koja je tamam mela avliju sa brizovom metlom. Na sebi je imala fine dimije, sa nekim malim plavim tufnama. U dimije je zadila bluzu, zavila glavu sa šamijom, a na učkuru je privezala nekakvu hrpu ključeva, koji zazvečaše kad se okrenula i ugledala nas u avliji.
– A Mine, je l’ to tvoja imenjakinja iz Bišća?
– Jes’ draga moja. Evo nas maksuz došli do tebe i deder da joj napraviš najfinije ponjave u Krajini.
– Bom kad je tako li’pa, moraju i ponjave biti li’pe. Haj’ bujrum, hoćemo li u kuću il’ da sjedemo na one štokrle, pod tunjom?
– Nemamo vremena, moraju oni kući za Bihać, da stignu prije akšama.
– Ej valla ćerce, dajder da vidim šta ste doni’le.
Mine otvara vriću i pokaziva klupka, a ja mater povučem za rukav i tiho upitam…
– Mogu l’ pogledati taj stan?
Iako sam tiho govorio, stara majka me čula…
– A kako ne’š moći viditi, sinko dragi. Hajder sa mnom, a vas dvi’ sjedite na štokrle, sa’ćemo se mi vratiti.
Ja bez riječi prilazim vratima od kuće, izuvam cipele i ulazim za starom ženom, koja me uvodi u jednu sobu u kojoj se nalazi taj stan il’ što neki vele razboj. Majka raširiva zarove, otvara dva mala pendžera, da se bolje vidi u sobi i da se malo prolufta, podvezuje šamiju, koja joj je haman spala sa glave, a ja se okrećem po sobi i ne mogu se načuditi kako je fina. Prava dosadašnja soba. Pod pendžerima sećija presvučena crvenkastim plišem, a na svakoj strani po jedan mali izvezeni jastučić. Ispred sećije je mali okrugli stolić, na kojem stoji heklani stolnjak. Po podu je prostrt šareni ćilim, koji se nije sav vidio, jer je vel’kim dijelom preko njega, postavit stan za tkanje. Na zidu kod vrata, stoji postekija.
Stara majka me pogleda, malo se nasmija, jer je garant skontala da gledam kako joj je soba fina i nama sjeda za stan i objašnjava šta je ovo, šta ono, kako radi, kako moraš nazoriti da ne pukne žica, pa spominje nekakvo vratilo, a ja i dalje ništa ne kontam, samo vidim puno nekakvog konca, letvu koju vuče tamo-vamo i rize koje stavlja. Majka se raspričala sve u šesn’es’ i ne staje. Ja samo mašem glavom, ko biva da sam sve skonto, a pojma nisam im’o šta mi priča…Odjednom stara majka prestade sa radom, pa će meni:
– Eto sinko, tako radi stan. Njekad ga je u selu imala haman svaka druga kuća, a sad more bit da do Cazina imaju samo dvi-tri kuće. Drugi je sad vakad i zeman. Znaš li ti, da su cure sebi ruho tkale na njemu, kad se udaju, pa se takmičile, čije je ruho lipše. Tako sam i ja sebi. Pune dvi’ sehare sam imala ruha. Prepovidalo se dugo godina, kad sam došla u selo.
– A odakle si ti majka?
– Ja sam sinko iz Cazina i to iz samog centra grada, al’ me onaj moj prevari i dovede u selo. A šta’š, tako mi grah pao. Sad to vele, sudbina. Nego, dajder mi ruku, čim ‘vako sjedem za stan, ušćekne me u krstima, pa moram polahko ustajati. Ostarilo se moj sinko. Hajmo na van, da nas ne čekaju.
Dodajem majki ruku, a ona polako ustaje, drugom rukom se podbača na kuk i izlazimo iz kuće.
– Bom ste se vas dvoje zabavili…javi se Mine.
– E valla nek’ smo. Malo ko danas od mlađarije voli poslušati nas starije insane, a ovaj tvoj sin, sve me sasluš’o. Nek’ ti je živ i zdrav.
– Fala majka, a de mi reci kade će bit’ ponjave gotove?
– Ne znam ćeri draga, al’ čim prije. Je l’ ti vel’ka hića?
– Ma i nije tol’ko. Samo nek’ budu fine. Uselili smo u novu kuću, pa znaš i sama kako je to.
– Ne beri brigu, onda ću pohititi. Jes’ da me nješto šćeka u krstima, al’ kad se ja razradim, onda nabas i popušća…
Pozdravili smo se sa majkom, a kasnije sa Mustafom i njegovom sestrom i vratili se prije noći svojoj kući.

Poslije more bit’ mjesec il’ dva, ja se vraćam iz škole i ulazim u kuću, a ono mati prostrla nove ponjave.
– Mamaaaaaaaaaaaa hej jesu l’ ovo ponjave, što je tkala ona stara majka?
– Jesu, ha, šta veliš, kakve su?
– Prelijepe, ove na basamcima, što idu na gornji sprat, su mi super. Svaka joj čast. Baš je majstor svog zanata.
– Jes’ valla sinko. Ruke joj zlata vri’de, a Bog je kadar, da će neko ‘vako napraviti fine ponjave.
– Dobro kažem mati.
Prošlo je od tad mnogo godina, a ja sjedim na sećiji sa svojim starim i pijem kahvu. Naša nova kuća je sad stara, kao i mi. Pogled mi se zaustavi na našim basancima, po kojim su prostrte ponjave, koje je mati dok je bila živa, čuvala, prala i njegovala. Nekad lijepe, sa jarkim bojama, resama, sad su blijede, ponegdje otrcane i tužne. Okrenem se starom, koji je na svojim leđima nakupio 88 godina, pa ga pitam:
– Stari, znaš li odakle su ove ponjave, što su prostrte po basamcima, koje je mati rahmetli tako volila?
Stari ispija fildžan kahve, odbija dim cigare i ne okreće se prema meni i k’o da sam sa sobom priča, progovori:
– Kako neću znati. Iz Slatine. Ona stara žena što je imala kuću blizu Mustafe, tkala je sve naše ponjave. Dobro se sjećam kad sam iš’o po ponjave. Mati nije mogla, jer se nešto bio razbolio najmlađi ti brat, pa sam sam iš’o. Mati je jedva dočekala da dođem.
– I ja se sjećam, kad smo išli često u Slatinu. Tamo sam volio ići ljeti, pa smo se kupali kod mlinova, a i ti si faćo ribu u onom potoku.
– E moj sinko, bilo pa prošlo. Čini mi se da mi je neko rek’o da tamo viš’ nema ni jednog mlina, a i gajevi su haman posičeni. Kako je Mustafa preselio na onaj drugi svi’t, više nisam bio u Slatini.
Popio sam sa starim kahvu i nisam više razgovar’o sa njim o onom vaktu i zemanu. Primjetio sam da mu je teško i da je najbolje prekinuti tu temu…