Pismo mojoj Šerki u izbjeglištvu

Čamiš li i sad, moja Šerka, pred zgradom Crvenog krsta i čekaš ono zledi da ti udile hanasi? Znam da nisi lahko halalila onaj vakat kad ti prvog sve na dlan donesem, pa s djecom i tačkama kod Mujčina po fasungu pođeš, niko od tebe sretniji ne bješe.

Na djeci nove tene a na tebi nova oprema, a ja sam petkom na džumaju svakom punim ustima selam nazivao, i niko me ni za kakav dug nije ustavljao, ma živ’lo se, pa gotovo, moja Šerka. Reci mi, Bogati, jesu li malog Atifa primili u školu, reci mu da ne šara po tekama, nije babo na položaju u Ljubljani već na petunskom mostu u Krupi i nama teki u drakstoru. Ne galami na njega zorli. to je babin sin, on će babu u mezar opremiti k’o i ja svog.

Prenazori na njega da se ne mariše sviskom djecom po komšiluku, nije to kod nas, čuva njemu babo TOPS, da nije željan ničega.

Doću ja, moja Šerka. da i ja s tobom uz plamen cazinske luće rahat kahvu popijem, primio sam platu od Armije. Doću ja, ma doću ja, kad me moj Atif zamine i ja i Krupa naučili smo durat’ i čekati.

Eto. tol’ko od babe iz najljepše Krupe.

Allahimanet i pamet u glavu, moja Šerka!

 

E.B.