Gumene čizme

Ma, uvijek sam mrzio što sam rođen kao drugi sin. Moj stariji brat je uvijek bio povlašten. Čuj prvi sin, pa sve mora biti po njegovom. Kraj ljeta…škola samo što nije počela.
– Idemo danas na pijacu, ponedjeljak je, moram kupiti ovom starijem ‘lače kod Zagrebčana, jeftinije su, a ti mali (ja), imaš njegove od lani, zato i kupujem veće da mogu biti i za dogodine, pa da imaš i ti šta obući…govori mati na ulaznim vratima i ode sa burazom.
Dolaze sa pijace, u njega nove ‘lače, od pravog „kangara“, nove čizme, original tzv. brizele, a ja ćutim, ni mukajet, gledam one njegove lanjske ‘lače, gledam lanjske gumene čizme, na njima tri „vruća“ fleka, stari zakrpio sa lipilom za gume od kotača i u sebi psujem sve s’ redom i velim, e, vala ako ikad narastem, sve ću kupovati usko, da više nikom ne more. A moja stara skontala da mi nije pravo, pa iz cegera vadi nove dokoljenke čarape i nove „tene“ i to Šangajke i veli:
– Evo da imaš za fizičko i čuvaj bolan, nek’ imaš, sad smo ih uzeli u „Jugoplastici“. A, te dragosti, ljubim ja staru i izlećem k'o „Simplon“ iz kuće da prođem kroz mahalu i baš naletim na svog starog.
On vozi kotač, ide iz službe, pa mu sve u cugu pričam, a on nasmijan i kroz smijeh mi govori:
– De, nemoj sad to nama zaharati, čuvaj i za dogodine.
– Ne sikiraj se, znaš da ja znam čuvati.
– Ma znam, al’ jope, samo da ti kažem. Znaš i sam da su skupe i da su one za parketa, a ne za šljake, na Vodotornju. Tamo kad odeš u školu, u onu salu, hajcaj, do mile volje.
– Uh, jedva čekam da ih probam u sali. Sigurno škripe po parketu. A, šta kažeš, kako mi stoje?
– Super. Sad imaš plave tene, pa plavi onaj šorc i dres od „Želje“. Da si u Saraj'vu, mog'o bi komotno igrati za njihove pionire.
– Kamo sreće. Nego, ode ja nji’ malo razgaziti.
– Haj’, a što ne obuče čarape, nažuljaće te?
– Hitio sam.
Ostavljam ja starog i njegov stari „Rog“ kotač, koji je sklep'o od nekoliko komada, al’ ga je uvijek drž'o k'o apoteku. Sve je na njemu radilo, i zvonce, i dinama i torpedo. Pogledam krajičkom oka, kod starog na paksicu, njegova torba. Znam ja dobro da je stara uvijek njemu spakovala komad masnice, i kad
se ima, batak od koke i „ćasu“ sutlijaša. Valjda ovi što su vozili parnjače morali piti varen'ku, a moj stari volio sutlijaš i još mu stara i zapakuje „patišpanje“. Često puta sam znao pričekati, kad stari ode da se malo odmori i kad zaspe, otvoriti njegovu torbu, da vidim šta ima u njoj. Sve je to on uredno drž'o… Najviše sam volio kad nam kupi mesni’ narezaka, i k'o biva zaboravi na njih, pa kad ustane onda vikne:
– Dajder onu moju torbu, da vidim šta ima u njoj. Ja već davno vidio i ćutim, al’ nama skočim i dofatim torbu, a on svakom po jedan narezak kolitne govoreći:
– Eto, nek’ imate sutra za doručak, da staru ne zahmetite, da vam sprema.
Ma, nikad oni nisu dočekali sutrašnji dan. Nama ja i buraz fatimo se onog otvarača za konzerve, što dobiješ kad kupiš sardinu, otvaramo nareske, i u slast ih pojedemo sa domaćim kruhom….Odlazi stari polako kotačem i torbom na paksicu prema kući, a ja „letim“ kroz mahalu i svakom se falim za nove Šangajke.