Drži se, Sejo!

Traje žestok četnički napad na Golubić. Prava artiljerijska kanonada po našim položajima. Tutnji na sve strane, pokušava i pješadija prodor iz tri pravca. Jedinica u odbrani Golubića našla se u veoma teškom položaju. Ipak, odbijaju se svi napadi četnika. Broj ranjenih stalno raste. Sa tri na pet, onda devet, dvanaest, četrnaest… Sanitetska vozila se ne mogu probiti. Tuku i njih! Komandir Sejo traži pojačanje. U pomoć kreće Ikanova jedinica odabranih megdandžija. Ikan hrabri jarana da izdrži dok se oni ne probiju i ospu po četnicima.

–   Vodim ti pomoć, Sejo! Idu moji momci. Drži se, Sejo, jarane moj. Ikan te neće ostaviti. Ide tvoj Ikan, ima nas dovoljno.

–   Tuku me, jarane! Puzim metar po metar, kopam rukama! Ne daju mi glave dići, ali mi, idemo naprijed – poručuje Ikan.

Ako poginem, jarane, drž´ se, ne odstupaj, Bihać u nas gleda. Neko će stići…

Zlokobno šište meci, granate oru Golubićko polje, gore kuće. Bije se boj za svaki zid, za svaku stopu. Pomoć se probija kroz dim, rane ne broje.

–   Neće te tvoj Ikan ostaviti. Imam još sto metara da prepuzim i eto me, brate, kod tebe!

Stigao je Ikan na vrijeme i doveo pojačanje. Četnički napad je odbijen, a Golubićkim poljem još se razliježe eho natčovječanskih borbi ljudi protiv čelika i mržnje.

M.S.