Dan škole

Prvo da Vam kažem ne znam da l’ danas ove osnovne škole imaju i slave l’ „Dan škole“, ali u naše vrijeme, mi smo jedva čekali taj dan. Prvo što se taj dan ne ide u školu, a drugo, što se uvijek, na nekakvoj sjednici, koja se zove akademija, dobiju diplome i pohvale…
I danas se ja rado sjetim jednog takvog dana, koji mi se urez’o u sjećanje.
Nego da ja krenem redom…
Ne mogu se ja baš dobro sjetiti koja je to godina bila, al’ eto, k’o da je juče bilo, iako je bilo poodavno…
Pošto sam po prirodi bio vazdan zvrndav i nikad me niko nije mog’o smiriti, bio sam uključen u mnoge sekcije koje su bile u našoj školi, od onih iz opšte tehničkog, historije, fizičkog vaspitanja i da sad ne nabrajam, da ne zaboravim neke, uglavnom bilo ih je hrpa….
Ja sam nešto više volio biti u školi, nego da sam kod kuće, pa nama moram nešto raditi u avliji, ili u kući, po naređenju stare ili starog. A ta naređenja se nisu smijela odbiti, jer nama moreš fasovati tunjevu motku preko leđa.
Tako smo mi, koji smo bili u raznim sekcijama, po holu škole izložili razne makete brodova, raketa, aviona, slika, vitraža. Na posebnim policama su stajali pehari, koje su osvajali naši đaci na sportskim takmičenjima. Da se pofalim, bilo je i moji’ crteža, slika i brodova. Često sam znao stati pored tih radova i ‘nako sa ponosom gledati u njih iako sam mali milion puta pogled’o iste. Više sam šet’o tačku, nego gled’o. Ček’o sam ja nebi l’ ko naiš’o, pa da vidi te moje radove, jer ispod svakog je pisalo ime i prezime, pa da se pofalim…
Već su u mahalu, davno stigle vijesti, putem „Radio Mileve“ i do moje stare, tako kad sam doš’o jedan dan iz škole, dočeka me stara na vratima, pa sva sretna reče:
– Hajder ‘vamo da mati poljubi svog sina…
– Šta je mama, šta je bilo?
– Eh, koji si ti fiškal, mislio si me obradovati tek za „Dan škole“ i reći da ćeš dobiti one pofale i diplome. Sve sam ja saznala i da ima tvoji’ slika staviti na zid, što si crt’o, ovdje pod našim grožđem i da imaju one makete brodova i tvoji’ pjesama, što si pis’o, a bom i da si pobijedio u nekakvom takmičenju iz istorije. Sve znam od „A“ do „Ž“.
– Jesi l’ bila u školi, il’ ti je neko rek’o?
– Nisam bila u školi, al’ sve znam…
Stara mi priđe i zagrli, ‘nako kako samo ona zna, ja je pogleda i primjeti kako joj se, one njene nebesko plave oči natopiše suzama, koje kliznuše niz obraze.
– De mati, nemoj sad plakati, nisam ništa loše uradio. Pa, mislio sam ti danas sve reći i da te obeselim, a tebi već neko rek’o.
– Ma, to su suze radosnice, nisi ti ništa kriv, baš si me obeselio. Ja danas bila u zemi, da nešto uzmem, pa mi jedna žena sve ispričala, dok sam čekala red. Ona je bila na roditeljskom sastanku i veli meni, da mi se blago, kad imam takvog sina, što ga svi fale.
– Koja je to žena?
– Ne znaš je ti. Oni su nedavno doselili, tamo pored Une stanuju, privatno, u onoj maloj staroj kućici u prilazu. Sin joj slabo uči. Nared’o jedinica i dvojki, pun dnevnik i vazdan bježi sa časova.
– Nek’ on zagrije stolicu, kad mogu ja, more i on. A šta si kupila u zemi, ima l’ šta za mene?
– Svačega pomalo. Malo kahve, šećera, jaja, starom cigara, cikurije, da ponesem staroj majki, nešto za dida i nešto za tebe.
– Za mene?
Mati samo klimnu glavom, da mi potvrdi, a ja odletim nama do kredenca i počnem prevrtati ceger, kad tamo stoji pet rum pločica sa slikicama od igrača. Mojoj sreći nema kraja.
– Svaka čast mama, baš si me obradovala.
Brzo otvaram rum pločice i gledam koje sam dobio igrače…
– A što si kupila jaja?
– Jes’ vala da imamo naše koke, al’ prokvocala nam je ona koka graha, pa sam skupljala jaja i nasadila je. Imaćemo mali pilića ubrzo.
– Eh, daj Bože da se izleže kakav dobar hore, da bar malo sliči na našeg Crljenog, znaš da bi stari to najviše volio, a i nismo odavno imali dobrog horoza.
– Biće ako Bog da. Nego, haman ja zaboravi. Reče mi ona žena da joj je sinu došla neka nova razrednica. Bivša je o’šla na trudničko bolovanje, mora da je žena kuljava, pa će je ova mi’njati, dok se ne vrati. Kaže da je fina k’o glumica, a da se oblači k’o grofica.
– Ni jedna nije ljepša od tebe, ti si moja plavooka princeza, a baš me viš’ briga za njima, ode ja u mahalu, ti me zovi na ručak, kad bude gotov.
Izlećem ja nama iz kuće i pravac Vrbik, kad tamo moji jarani sjede na jednom šliperu. Poredali se k’o saksije, jedan do drugog i haman svi u jedan glas povikaše:
– Jesi li je vidio?
– Koga?
– Stigla nova nastavnica u školu, sine da je samo vidiš, k’o glumica, ista ona Eva Gardner…reče jedan jaran.
– Ma, nisam je vidio, al’ mi je mati sad rekla da je došla neka nova mlada nastavnica u školu. A, ti mali, ne kaže se Eva, nego Ava Gardner.
– Šta ima veze kako se kaže, važno je da je ‘nako fina. Vi’ćeš je i ti, pa ćeš se uvjeriti.
Okrenem se ja jednom svom jaranu, koji je bio stariji godinu dana od mene, a stanov’o je u onoj mahali preko pruge i često bio kod nas i sa nama se družio.
– De mi reci, je l’ baš tako fina?
– Nije…
– Kako sad nije, a svi je nafališe.
– Sine, ona je nešto najljepše što sam vidio u svom životu. Ja sam se nama zaljubio u nju. Da sam stariji, nama bi je ženio. Da je samo vidiš kako hoda u štiklama, k’o gazela, koju kosu ima, a tek oči. Kontam da će svi nastavnici si’ći vene za njom.
– A, je l’ udata?
– Sigurno jes’, jer po nju dolazi neki oficir u plavoj uniformi, sa „stojadinom“, a nekad i ona vozi.
– Da joj čo’ek nije želježničar, kad je u plavoj uniformi?
– Ma, jok bolan, ima onu šapku na glavi. Nisam benast. I moj, k’o i tvoj stari je želježničar, pa zato znam.
– Uh, kad ti to kažeš, onda ti vjerujem. Sutra ću je garant vidjeti, jer sam pomoćnik dežurnog nastavnika i u školi ću biti haman cijeli dan.
Proveo sam sa jaranima još neko vrijeme i sazn’o da nastavnica predaje strane jezike i da je uvijek nasmijana i raspoložena…
Jedva sam ček’o sutrašnji dan i da počne moje dežurstvo. Stara me je rano probudila, doručkov’o sam i nama pohitio u školu. Tamo sam bio među prvima. U školi je bio doš’o samo naš stari podvornik. Nazovem mu dobro jutro, a on će meni:
– A sinko, jesi podranio, ja, ti i dežurna nastavnica smo jedini stigli. Znaš da mnogi nastavnici dolaze tek pred početak nastave.
– Nema veze čika podvornik, mama me probudila ranije, a ja ne volim da kasnim.
– Aferim sinko, takav sam i sam, naučio sam ustati u sabah, popiti kahvu na miru i zapaliti cigaru, pa na pos’o. Nego, evo ti ključeve od ulaza od škole. Ovaj ti je od ulaza za nastavnike, a ovaj od ulaza za đake. Sad će sići dežurna nastavnica. Otišla je do zbornice, da nešto ostavi.
Čika podvornik mi stavi ključeve u ruke, okrenu se i ode niz hodnik u svoju radnu sobu. Naslonio sam se na zid i zagled’o u one ključeve, a tišinu prekinuše nečiji koraci. Znao sam da je to dežurna nastavnica, pa sam se polako okrenuo, da joj poželim dobro jutro, ne očekujući ono što ću vidjeti…Prema meni išla je ona, nova nastavnica. ‘Nako naslonjem na zid i pomalo naherit na desnu stranu, zamalo nisam pao. Još se dobro sjećam tog našeg susreta. Prilazila mi je sa osmijehom na licu i bisernim zubima. Njeno tijelo je izgledalo k’o u ranim tridesetim. Crna haljina od čipke, pripijena uz tijelo, odlično joj je stajala. Njena duga crna kosa je blistala na suncu, koje se probijalo kroz školske prozore. Mislio sam da sanjam, pa sam protrlj’o oči, da je bolje vidim, ali već je bilo kasno, „Dama u crnom“ već je stajala pored mene i gledala me sa svojim očima boje mora.
– Dobro jutro momak, jesi li ti dežurni učenik?
Jedva sam se snaš’o i rek’o da jesam, a ona k’o prava iskusna dama, primjetila je da sam zatečen, nastavila je da sama priča…
– Super, znači danas ćemo ja i ti sarađivati i družiti se cijeli dan. Nemoj nikom da kažeš, meni je danas ovo prvo dežurstvo u školi kako sam počela da radim ovdje. Možda ne znaš, ja sam ovdje nova, pa sve moram brzo učiti. Imam puno obaveza, posao, kuća, muž, a evo i direktorica mi je dala zadatak da vodim svečanu akademiju za „Dan škole“, što je za mene velika čast i baš sam sretna. Samo se bojim kako će to sve ispasti. Šta ti misliš?
Ja sam je gled’o bez riječi. U meni su bila pomiješana osjećanja. Nisam mog’o vjerovati da sa mnom razgovara najljepša žena u našem gradu i da me pita za mišljenje. Na trenutak sam pomislio na svoje jarane i njihove face, kad im budem prič’o sa kim sam proveo cijeli dan. Dok je nastavnica pričala o sebi, ja sam se bio već dobro pribr’o i k’o da sam očekiv’o njeno pitanje, pa sam k’o iz topa odgovorio:
– Ne sikirajte se drugarice nastavnice, sve će biti super. Sve što ste meni rekli, Vi ćete uraditi još bolje deset puta. Koliko kontam, lijepo govorite, pametni ste, a
ako smijem reći, veoma ste lijepi i šarmantni i kad se to sve spoji, rezultat može biti samo da je sve super..
Čim sam izgovorio zadnju rečenicu, znao sam da sam pretjer’o. Pomislio sam u sebi da sam hajvan, da nisam normalan, da me more poslati direktorici, stotinu strahova mi je prošlo kroz glavu, ali bilo je već kasno, nastavnica me prekinu u razmišljanju…
– Opla, vidi, vidi, kako ti to meni sve lijepo reče. Ko bi rek’o, tako mlad momak, a tako lijepo priča, čak što više i dijeli drugarici nastavnici komlimente.
– Izvinite drugarice nastavnice, molim Vas, omaklo mi se…znate, mislio sam da Vas ohrabrim.
– Ne izvinjavaj mi se, baš mi godi što si mi rekao, lijepo je čuti komplimente od tako lijepog momka, još pogotovo kad ima zelene oči.
Dok je to govorila, prišla mi je sa osmijehom na licu i pomilovala po kosi, govoreći:
– Kad narasteš, ti ćeš biti veliki šarmer, osjatim ja to. Nego ode ja do zbornice, ako ti nešto bude trebalo, dođi slobodno do mene… Skoro pa zaboravi’, ti meni ne reče kako se zoveš.
Brzo sam joj odgovorio, a ona užurbano krenu niz hodnik, svojim gracioznim korakom, dok ju je moj pogled pratio. Znala je da je gledam i naglo se je okrenula i uz osmijeh mi namignula. I ja sam se nasmij’o, ali nisam namigiv’o. Boj’o sam se, šta bi ona uradila…
Nikad mi nije brže proš’o dan, k’o tad.Više puta smo razgovarali, ja i naša nova nastavnica. Smijali se, čak i pričali viceve. Pomislio sam nekoliko puta, kako će biti moj did ponosan na mene i da će reć’ da trišće ne ide daleko od klade…
Kad je završilo moje dežurstvo, jedva sam ček’o da sve ispričam jaranima, koji su redom ostali bez teksta. Samo su beljili u mene, k’o tele u šarena vrata i vrtili glavom. Onaj najstariji jaran nije se mog’o načuditi, pa vazdan ponavlj’o k’o papagaj:
– A kako je čo’ek sretan brete mili, a đe mene ne zapade da dežuram…
– A šta’š pajdo, kad sam rođen pod sretnom zvijezdom.
Mor’o sam ja njima tri puta sve panavljati, u detalje, kako sam proživio taj dan. Ma, sve u „bobu“, sam isprič’o i tek na kraju od’o sam im tajnu, da će nastavnica biti glavna voditeljica na svečanoj akademiji. Tu vijest su sa radošću svi primili i obećali da će se svi doćerati, okupati m’rišljivim safunom, da budu najljepši na akademiji.
Prolazili su dani u čekanju kad će „Dan škole“ koji je najzad stig’o. Moji jarani iz mahale, a iz drugi’ mahala, stigli su među prvima i zauzeli sebi mjesta. Ja nisam sjedio, nego sam se izdvojio na stranu i pratio razvoj situacije. Znao sam ja da će baš tuda, proći nastavnica i da ćemo se vidjeti. Jarani su mi mahali i pokazivali da mi čuvaju stolicu i da dođem, a ja sam samo odmahnuo rukom i ‘nako im išaretio da ću ostati tu i da ću stajati. Podbočio sam se rukom na onaj prozor od škole, koji je bio malo odškrinjit, da ne bude zagušljivo i ček’o. Sve je bilo spremno…Bina, govornica, razglas…Krajičkom oka sam vidio kako prilazi nastavnica. Nastala je grobna tišina. Njeni koraci su odzvanjali holom. Bila je sva u crvenom. Sad je bila „Dama u crvenom“. Haljina, boje svježe krvi, odavala je njeno prelijepo tijelo. K’o pod komandnu svi su se okrenuli glavu i gledali je, dok je ona sviju, šarmirala svojim osmijehom. Pogled mi se zaustavio na prvom redu, gdje sjede nastavnici. Nastavnik Frgo (tako smo ga od milja zvali ha ha ha, jer je im’o neku rožnatu izraslinu na licu), sav je gorio u licu i sa otvorenim ustima, k’o peš, nije trept’o nikako, dok je nastavnik Tusko (i njega smo tako zvali od milja ha ha ha, jer je nosio čarape na raspar, jednu crvenu, a drugu crnu), izrogačio obadva oka k’o bedevija kad se pari. Dok je prolazila pored mene i išla prema bini, pomilova me po glavi i namignu mi. Ja sam joj uzvratio osmijehom i klimnuo glavom u znak odobravanja i podrške…
Ni sam ne znam kol’ko je trajalo njeno obraćanje, a i sama akademija, ali kad je završila, prolomio se veliki aplauz… Poslije toga, imali smo ples i normalno da sam k’o pravi kavaljer, za prvi ples zamolio našu nastavnicu, dok su sa gramofona odzvanjali zvuci čuvene pjesme „Love hurts“ od grupe Nazareth. Vjerujem da su me tog trenutka mrzili svi nastavnici, a i neki jarani, dok su mnogi drugi bili ljubomorni…
Završio se tako naš „Dan škole“, a bližio se i kraj godine. Negdje pred sam kraj godine, kroz školu se pronese vijest da nas je napustila naša nastavnica. Vele da joj je muž dobio nekakvu prekomandu i da su otišli u Beograd. Svi smo bili tužni, a najviše ja, jer nismo se oprostili. Kasnije sam čuo, da je samo na kratko se pozdravila sa nekim nastavnicima i sa suzama u očima otišla…
Od tad je prošlo puno godina, mnoga sjećanja izblijede, ali na našu nastavnicu, čini mi se nikad neće, jer baš neki dan kad sam se vraćao sa jutarnje kahve iz „Paviljona“, šetajući kroz drvored, zapazim ispred sebe jednu damu u tigrastoj haljini, kako graciozno hoda. Pomislim u sebi kako se gospođa i gospodin rode i da se ne mogu napraviti, pa pohitim malo da je stignem i baš kad smo bili jedno pored drugog, dotična gospođa se okrenu i pogleda me…Čini mi se k’o da me je grom pogodio, tog trena. Nisam se ni snaš’o, a gospođa mi se obrati:

– Oooooooo koga ja to vidim, pa jesi li ti to zelenooki il’ se varam?
– Ja sam nastavnice, je l’ ja to sanjam da ste Vi ovdje, šta radite, da se niste vratili?
– Trenutno sam na kratko ovdje, možda ne ‘nako lijepa i mlada, al’ ja sam, i još se držim.

Osmijehnula se i pokazala svoje biserno bijele zube. Stojim nijemo pored nje i gledam je. Za nju je vrijeme davno stalo. Samo poneka bora na licu, odavala je, da nije u cvijetu mladosti.
– Došla sam samo po neke dokumente, davno sam se razvela i živim u Australiji. Imam tamo neku firmu i poodavno nisam drugarica nastavnica…

Dok smo šetali prema hotelu Park u kratkim crtama ispričala mi je cijeli svoj život, koji nije bio, ni malo lijep. Pred hotelom smo se pozdravili i ja primjetim suze u njenim očima. Dok je sjedala u auto, okrenula se je i namignula mi, dok su suze klizile niz njene obraze. Sad sam joj uzvratio, a ona, dok je brisala suze, kroz otvoren prozor reče:
– A sad smiješ namignuti…
– Da, sad smijem, nisam više dijete.
Dugo joj je, kroz otvoren prozor auta, bila ruka u zraku, sve dok nije zamakla za jednu krivinu.

Nikad više nisam vidio našu drugaricu nastavnicu. Draga naša nastavnice, želim ti svu sreću ovog svijeta i da nam živiš još dugo, dugo…