Kako su spaljeni Izačić i Vikići 1836. godine

JU “Zavod za zaštitu kulturnog naslijeđa Bihać” u svojoj publikaciji naveo je slijedeće: “Zbog ubistva austrijskog graničara kod Izačića, koje se dogodilo u noći između 9. i 10. juna 1836. godine, Austrijanci su odlučili da ovo ubistvo iskoriste kao povod za napad na Izačić koji je izveden 2. jula 1836. godine. Plan napada je bio sačinjen tako da se najprije zapali Izačić, a potom da njegovi stanovnici napuste tvrđavu, pa je sačekan cik zore da bi uspjeh artiljerijskog napada bio što veći. Međutim, iako je austrijska vojska u najvećoj tišini zauzela položaj za napad, ipak je u osvit dana primjećeno da se i bosanske čete nalaze na svojim položajima. Tada je počela borba. Prethodila joj je topovska paljba na Izačić, pa su poslije prvih granatiranja zapaljene tri kuće, dok su se Bošnjaci posakrivali po voćnjacima. Zatim je austrijska vojska na juriš zauzela Izačić, a Bošnjaci su se povukli u šumu iznad Vikića u namjeri da odatle organiziraju napad, ali su ih i tu napale austrijske jedinice i zapalile selo. Poslije devet sati borbe na obje strane je bio znatan broj mrtvih i ranjenih, a izgorjelo je oko 360 kuća.”

“Ilirske narodne novine” od 09. jula 1936. godine, sedam dana nakon ratnih događaja pišu: “Polag noviih glasov od Turskoga kor­dona čujemo nadalje sledeća : Kad je g. ge­neral baron Waldstätten, kojemu je umirenje toga posla naručeno bilo, od kapitana Bihaćkoga iskal, da kaštiguje potmajne ubojice na­šega graničara ogulinskoga regimenta, počel se je onaj pod različnom izlikom otimati, go­voreći med ostalim, da on nezna, gdo izmed njegovih Ijudih je našega vojnika ubil. Za­to je general obnašal, da je potrebito krep­ko zagroziti mu se, da će sam prek kordona na tursko iti i zadovoljšćinu si uzeti, ako on krivce, koji su se već saznali bili, kaštigati neće. Tada on ravno obeća za pervi čas, da će zlotvore kaštigati, ali se malo zatim nešto razmisli, pak čini iz 11 kapitania dobro znamenitu vojsku skupiti, kano da bi hotel zločince braniti ili pak silovito prek kordona na našu stran navaliti. Čujući to general Waldstätten, poruči mu, da tu celu sakup­ljenu vojsku čim beržje razpustiti, krivce pako pedepsati ima, jerbo drugač da će biti pri­siljen svoju jurve učinjenu grožnju brez od­vlake izpuniti. Turci nehotiše ni jedno ni drugo učiniti; radi česa general Waldstätten zapovede dana 2. t. m. rano u jutro na mesto Izačić s četirimi kolonami, granatami, raketami i dvemi kanoni udriti.

Perva kolona Otočkoga regimenta je pod zapovedjom g. oberstara Čolića najpredi juriš na to mesto učinila, i bila je od druge ko­lone Otočkoga regimenta pod zapovedjom g. majora Stipetića tak čversto podperta, da su Turci, koji su se jako okorno branili, Izačić ostaviti i od naših živo terani proti šumskim berdinam zada Vikić Sela ustupiti morali. Proti desnom krilu naše vojske biše se jedna s pešci pomešena četa konjanikah postavila, ali se je pred vatrom od kanonah i pred serdčnim napervostupanjem ovoga krila berzo ugnuti morala. Izačić je pri tom jurišu posvema izgorel; a na isti način i Vikić Selo, prebivališće ubojicah spomenutoga vojnika, koje su Ogulinci na juriš uzeli i opalili. Pri ovomu sela su se razdelile turske čete ; jedna stran je odstupala bijući se u Bišorac i Brekovicu, a druga u dol Turiu, odkud su posle žesto­koga boja izterani u Bihać pobegli. Turia je pri tom takajše izgorela.

Medjuto su Ličani, koji su na desnom krilu bili, stari grad (kaštel) Izačić uzli i 1 kanon osvojili, ter izviše od najopačnuh Turakah naseljena gnjezda Klokol, Paparerić Selo i Kolišće u pepel obratili, gde su rake­te mnogo pomogle.

Na kraj levoga krila je fendrik Roknić od ogulinskoga regimenta s jednim oddelom serežanah u šumu Bugar bil poslan, da na Teržcu i Mutniku prepreči, da nebi Turkom pomoć dojti mogla. On je taj naručak jako mudro i hrabro obavili požgavši razbojničko gnjezdo Gatu, povratil se je neprestano biju­ći se, brez da je igde z boka bil napaden.

Po dokončanom boju postave se naše čete na brežanjkih pri Izačicu , i ob 3. uri popoldan povrate se na našu stran preko kor­dona, odkuda ćeju k svojim kućam razpuštjene biti, čim beržje to brez pogibeli naše gra­nice biti bode moglo. Hrabrost naših junač­kih graničarah, je, kakligod u obće u svakom boju do sada, tako i u ovomu poslu veliku pohvalu zaslužila. Zgubitak obih stranah nemože se za sad jos točno opredeliti, ali možemo kazati, da su Turci jako kvarovati morali.”

Za ova “junaštva” 08. februara 1837. godine u Otočcu su “najhrabrije” nagradili zlatnim cekinima o čemu pišu takoger “Ilirske narodne novine” od 21. februara 1937. godine:

“Dana 8. t. m. biaše ovde obslužavano slavno podeljenje zlatnih, od najvišjega mesta opredeljenih cekinah medju one vojake, koji su u bitvah meseca Serpnja kod Izačića i Turie proti tursko-bosanskim podložnikom osobito junačtvo pokazali.

Pri ovoj slavnosti stajala je jedna kompania u paradi , i na jednom krilu biahu sa­kupljeni mnogi novaci, da vide, kako naš najmilostivii domovine Otac izpunjenu službu nagradja, i da se po tom na podobno vitežtvo podbodu.

Pri toj prilici besedjase g. zapovednik regimente, oberstar Čolić, krepku i slavnosti dana primernu reč, u kojoj je verlo zvanje vojaka pokazao, i sve nazočne na onakove čine probudjivao, kakove su oni momci kod Izačića i Turie izveli.

Za ovim nagovorom bili su zlatni ceki­ni slišajućim junakom podeljeni, a zatim je spomenuti g. oberstar ovaj slavni čin ljudstvu još jedanput raztumačio; na što cela onde nazočna skupćina najvišjim Vladavcem ope­tovanim radostnim klicanjem „Da živu“ na­zdravljaše.

O poldne biaše kod g. oberstara Čolića veliki stol, kamo su takodjer novo okolajnjeni junaci pozvani bili, i gde su se sveudilj zdravice za uzvišeni carski dom napijale.

Sada priobćujemo jošće jedno junačtvo, koje se je u spomenutih bitvah dogodilo i ko­je očito pokažuje, da Graničar u pogibelji niti za život svoj mara, niti da se smerti piaši, nego da nenavadnom merzlokervnostju u stražnjem hipu svoga života zvanju svomu veran ostaje.

Prosti pešnik Vid Radošerić bi pri puškarenju od nekojega Bošnjaka kroz telo prestreljen; bez štente posegne ovaj gorko ranjeni vojak u svoj fišekluk (Patrontasche) izvadi iz njega dva fišeka , zabertvi jednim svoju ranu a dragim, jedva da okom magne, povali svoga protivnika na zemlju. Na to se baci na svoga nepriatelja, ali u onom hi­pu ga dva Bošnjaka skončaju, koje za mala opet razjadjeni druzi ubitnoga Graničara na mestu umore, tak, da je još i za dokonča­nom bitvom videti bilo, kako su ova četvo­rica, koja si u životu tako nenavistna biahu, jedan preko drugoga na zemlji ležala.”