Raspust

Dževad Harbaš

Najzad dođe i ljetni raspust. Čekam ga godinu dana. Kako ja, tako i moja raja u mahali. Onaj zimski raspust, brete kratak. Dok se okreneš dvi’ hefte prođu, a da se nismo ni poigrali, kako treba. Još je najgore, ako nas zatrpa i sni'g, e onda brale nemaš kuda, čamiš u kući, samo nas stara ponekad naćera da čistimo sni'g u avliji, da se more proći. Kad prestane padati, onda svi izlećemo u mahalu, pa na Ložionu, rasprtimo sni'g sa onog brda i spustamo se odozgo na lingurama, il’ na skijama, koje smo sami sebi pravili. Tako sam i ja sebi napravio jedne, od bukove daske su bile. Nekako sam malo uspio zakriviti vrhove, da se ne strmoglavim, kad slećem niz brinu, a od starih nalana skin'o kožu i zakuc'o na svaku skiju po jednu, pa sam ih mog'o nazuti. Bile su teške k'o olovo, al’ su služile. Haman čitava mahala se skijala na njima. Za štapove smo koristili dvi’ trklje od graha. Pravili smo mi i sličure sebi i na Vrbiku kad se zaledi, igrali šuke, il’ što se sad kaže hokej. Više puta dok smo se sličurali, puko je led, pa je neko i prop'o i onda mora nama letiti kući da se ne smrzne, a nekad smo išli i u Ložionu, gdje se peče nekakav pi'sak i gdje gori vatra po čitav dan i noć i tu se na brzaka sve osuši. I ja sam nekol'ko puta up'o i sušio robu u Ložioni. Tako je bilo zimi, al’ ovaj ljetni raspust je nešto drugo. Haman tri mjeseca traje, e to je uživanje…Po čitav dan moreš gledati televizor, hodati, ići na Unu, krasti trešnje, šljive, jabuke, a bom i povrće, kad nam treba, da sebi nešto pravimo za jesti…
Danas smo baš išli po knjižice i vraćamo se kući. Neko je radostan, a nekim jaranima se po faci vidi, da im nije drago. Jedan moj jaran mi se tuži da ide na popravni iz istorije…
– Sve sam se nad'o da će mi dati dvojku, a ona mi zaključi keca. Hoćeš li mi malo pomoći, pa da je ispravim?
– A hoću, kako neću. Ne znam kako moreš imati iz istorije jedinicu, ona je baš lagahna.
– Jes’ tebi, kad te to interesuje i pamtiš datume, a ja eto sad znam rastaviti i sastaviti svaki motor. Vazdan sam volio kuglagere, ležajeve, amortizere. Eno kod kuće sam sastavio haman, sa svojim bratom motor T-12. Još mi fali prednja guma i da ga ofarbam i ima da se vozamo popravo.
– Ho'š dati krug.
– Ma samo da ja naučim te bitke, datume i popravim jedinicu na popravnom, daću ti ga sedam dana da vozaš, samo moraš sam nasuti gorivo ha ha ha. Nego, bi l’ ti o'š'o do moje kuće i rek'o materi da ćeš mi pomoći da popravim ocjenu i da se ne sikira, a stari i tako radi u Sloveniji, on neće znati, a ni pitati.
– Nema problema. Haj'mo nama kod tvoje matere. Pokazaćemo joj onda moju knjižicu da vidi da imam iz istorije peticu, da nam povjeruje, al’ ne mogu dugo ostati, moram i ja kući da se pofalim za ocjene mojoj staroj, a i žurim da gledam svoju omiljenu seriju.
– Koju?
– Sandokan.
– A to je onaj gusar.
– Pa i nije baš gusar, on se bori protiv Engleza, za svoju zemlju, a zovu ga i Malezijski tigar. Glumi ga Kabir Bedi. Jesi l’ vidio kakav je faca i kakve zvirave oči ima?
– Jednu sam seriju samo pogled'o, ja baš i ne volim te serije.
– E koji si ti papak ha ha ha, pa šta ti voliš gledati na televizoru?
– Ništa.
– Kako ništa?
– Pa crk'o nam televizor ha ha ha. Otiš'o onaj birač kanala i popravka je preskupa, pa stari rek'o da će doćerati idući mi'sec iz Slovenije nov. Ovaj stari smo i tako kupili polovan.
– Aha. Izvini, nisam znao. Ma ne moraš se izvinjavati i tako mati nije dala da televizor gori više od dva sahata. Nama ga je gasila, da se ohladi i da nam oči ne odu od njega.
– Ma to su samo priče. Moreš gledati kol'ko ho'š ništa ti neće biti, a ni televizoru, al’ de, tako to misle naši starci…
Otišli smo do kuće kod mog jarana, sve ispričali njegovoj staroj, koja je na početku bila malo ljuta i zamalo mu nije opalila šljagu, da mu uši pjevaju, al’ valjda zbog mene, nekako se uzdržala i sve je prošlo super. Dogovorili smo se kad ću dolaziti kod njega i da ponesem svoje teke, jer on ništa nije pis'o na časovima…
Žurio sam kući da pogledam seriju i da staroj pokažem knjižicu, a ona sva radosna ode u sobu sa bračnim krevetima, gdje spavaju ona i stari i nešto donese zamotano u bijeli papir.
– Evo ti milošta, kad si mi tako dobar.
– Šta je to mati?
– Bom, de pogledaj, pa'š viditi.
Odmotavam papir, a ono imam šta da vidim, majica sa slikom Sandokana.
Skočim u vis od dragosti i zamalo se ošinem u luster glavom, zagrlim staru i poljubim.
– Pa kako si mati znala da volim Sandokana i đe si ovo kupila?
Moja stara, kakva i jes’ uvijek emotivna, nama joj se oči nališe suzama, jedva progovori:
– Pa znam ja da ti voliš tu seriju i da nisi ni jednu propustio do sad, a vidila sam da jedna žena na pijaci prodaje takve majice, al’ su sve vel'ki brojevi bili i ja poručila da mi donese iz Trsta za tebe jednu. Deder nama je probaj, da vidim je l’ ti knap.
– Baš hoću i de nemoj nama plakati, trebaš da budeš sretna, a vide ti nama plačeš, sad ću se i ja rasplakati.
– Ma to ja od radosti sinko, de sad probaj majicu.
Brzo ja skidam sa sebe košulju u kojoj sam iš'o po ocjene i oblačim majicu, a mati sva radosna, briše suze i sad joj zablistaše plave oči od radosti.
– Ha, šta veliš, kako mi stoji?
– Super, eto te, moreš ići glumiti sa Sandokanom ha ha ha.
– Baš je fina, ode ja malo da se pofalim i pronosam je kroz mahalu.
– Trebala sam je prvo oprati, pa je onda nosaj kol'ko ho'š.
– Kad se vratim, onda je operi, neću ja dugo i tako moram naći svoje drugare, da vidim kad idemo u Bosansku Krupu sa izviđačima, imamo tamo nekakvo druženje i takmičenje. Možda ćemo i noćiti tamo, a đe su burazeri?
– Otišli su kotačem se provozati. Stariji ti brat stavio onog najmlađeg na paksic i veli da ode malo da ga provoza.
– A šta će to biti, da je on njega o'š'o provozati, mora da će pasti lemeši ha ha ha.

Izađem iz kuće i krenem prema travici, a tamo haman, svi se skupili iz mahale.
– O vide Sandokana, jes’ se doćer'o, k'o onaj iz televizora…dobaciva jedan jaran, kroz smijeh, a ja se upečio i kroz smijeh govorim:
– Je l’ de, isti sam Kabir Bedi, samo sam nešto uš'o u vodu ha ha ha.
– Jesi valla isti, ma original i bradu imaš njegovu ha ha ha.
– Hej’ dosta zeze, kad mi idemo u Bosansku Krupu na taj sastanak izviđača?
– Ja mislim prekosutra, ranom zorom, sa onim motorcem, što ide do Bosanskog Novog. Imamo druženje, nekakvo predavanje i onda vojnički grah za ručak, a naveče se vraćamo. Tako mi je juče rek'o onaj brko što radi u udruženju, al’ moremo sutra navratiti još do njega, pa ćemo sve znati…odgovari jedan moj drug, koji je inače radio i k'o ekonom u našim izviđačima.
– U redu, onda ćemo sve znati sutra i šta ćemo nositi sa sobom. Mislim da nam ništa ne treba od opreme, samo ćemo obući naše uniforme i izviđačke knjižice ponijeti sa sobom.
Sve smo saznali kad smo otišli sutra u udruženje i bilo je onako kako nam je rek'o moj drug…
Po dogovoru, ujutro smo svi bili na želježničkoj stanici i čekamo motorac, il’ što neki kažu šinobus. Obukli smo naše izviđačke košulje, stavili marame oko vrata, poneko ponio ru'sak i u njega natrp'o nešto za jesti, da se nađe u putu, jer nikad ne znaš kol'ko će trajati ta vožnja. I ja sam poni'o dvi konzerve, na kojima piše mesni narezak, što mi je mati dala, a stari donio iz službe i komad domaćeg kruha. Iako nisam bio poguzija, al’ nek’ se nađe, da se šta čalabrcne, ako ogladnim…
Ubrzo je stig'o motorac i narod nahrnu na njegova ulazna vrata. Na vratima motorca stoji jedna čiko sa naheritom šapkom na glavi, pa se hrapavim glasom prodera:
– De polako narode, đe ste zavrli, ima mjesta za sviju.
Čim je to progovorio čiko sa šapkom, k'o na komandu svi počeše bez guranja da se penju i ulaze u motorac. Mi smo bili zadnji i nismo se gurali. I tako cijelo vrijeme stojimo. Ja sam ost'o među zadnjim, a iza mene vidim jednu staru majku, izboranog lica, sa zavijenom maramom na glavi. Sjedila je na nekavom zavežljaju i držala šćap u ruci. Nisam mogao da je ne upitam:
– Majka, čekaš li nekog, il’ ideš i ti sa motorcem?
– Eh, sinko, trebala bi i ja se uzverati i ići motorcem, al’ me noge izdale i ne mogu ni maketi.
Dok je to govorila, majki se nališe nama oči suzama i da ja ne vidim, okrenu glavu i obrisa suze maramom.
– Majka, ne sikiraj se, ja ću ti pomoći, a i moji drugovi. Sa'ćemo mi tebe smjestiti u motorac i ima da se voziš dokle ho'š.
– A sinko fala ti, živ i zdrav bio. Ho'š baš?
– Kako neću.
Moji jarani su već bili ušli i ja samo zviznem, a oni izvirivaju na vrata i ‘nako pogledom me pitaju…
– Hajder ‘vamo dvojica da mi pomognu, da ovu majku smjestimo i da ponesemo njen ovaj zavežljaj.
Jarani nama izletiše iz šinobusa, jedan uze njen zavežljaj i šćap, a drugi je uze ispod jedne ruke, ja ispod druge i polako je uspnemo u motorac. To je vidio onaj čiko sa šapkom, što ga zovu kondukter i dok smo prolazili pored njega, samo nam dobaci…
– Svaka vam čast momci. Mogla je jadnica ostati na stanici. Deder tamo je odvedite nek’ sjede i rahat se vozi.
Ništa nismo govorili, nego majku smjestili na mjesto đe nam je rek'o i pored nje stavili njen zavežljaj…
– Majka, treba l’ ti još šta?
– A ne treba sinko. Fala vam, đe čuli i ne čuli. Li'po je ‘vako, kad ima fini insana. Sinko, treba čuvati insane koji čuju tvoju tugu, jad i čemer, a sa srićom, bom je lahko, za nju se svak’ nakači. Et’ vas mi je posl'o dragi Bog, da Vas ne bude, osta ja na stan'ci.
– Nemaš se na čemu zafaljivati draga majka, nek’ si ti živa i zdrava. Ode ja sad kod jarana.
– Haj’ sinko i bom čuvajte se.
Sjeo sam kod jarana i nama je počela hajka, gega, šega, a i pjesma…Kondukter pregleda karte i sa nekakvom ručnom mašinom buši. Prošao je pored nas i ništa nas nije ni upit'o, samo k'o vojnik nas pozdravi, a i mi njega.
Stari motorac škripi, klepeće, al’ piči l’ piči. Gledamo kroz pendžere Unu, kanjon i nekako brzo smo stigli u Bosansku Krupu. Pozdravili se sa kondukterom i majkom. Ona je nastavila dalje i čika kondukter nam reče, kad smo izlazili, da će on nazoriti majku, kad bude izlazila.
Taj dan smo imali puno obaveza. Imali smo nekakvo predavanje o kartama i kako se orijentisati pomoću busole il’ kompasa. Nekako u podne izašli smo na jednu livadu oko koje je bila šuma i tu smo nešto crtali i tražili sjever na busoli. Podijelili su nas u grupe, da valjda lakše sve skontamo, iako haman niko ništa nije skonto, jer se je jedan momak sa svojom grupom bio izgubio, pa smo se satrali da ih nađemo. Svi smo mislili da su zapucali prema Grmeču. Onaj što nam je drž'o predavanje bio se dobro prep'o i kad smo našli grupu izgalamio se na njih, popravo…
– Jeste l’ vi normalni, kako ste se mogli izgubiti, zašto vam služi karta, busola?
On galami, sve se ori, a oni ćute, niko da probili ni riječ. K'o zaliveni…
– Šta bi bilo da vas nismo našli, a pala noć, mor'o bi zvati miliciju da vas traži.
Dok je on biflo i galamio, začu se plač i tiho jecanje. Predavač zastane u galami i nastavi…
– K'o to plače?
– Ja…javi se jedna sitna, mala, curica.
– Što ‘ćeri plačeš, šta ti je bilo?
– Ja sam kriva. Rekla sam našoj grupi kojim putem da idemo, jer nam busola ne radi. Ja sve znam ove puteve, ovdje čuvam krave, kod dida. Mislila sam da zaobiđemo onaj gaj i izađemo na kolski put što ima na karti i da dođemo sa druge strane ovdje.
– Kako to da ne radi busola?
Curica prilazi predavaču i daje busolu, a on je nekako ljutito uzima i gleda. Okreće se li'vo, desno, češe se po glavi i ‘nako začuđen, progovara:
– Ne mogu vjerovati, baš ne radi. Znači ‘ćeri, ti znaš sve ovdje puteljke, kozije staze i kolske puteve.
– Znam čiko i kad sam vidila da busola ne radi, povela sam grupu i tamam izvodila iz šume, pored onog potoka. Tu smo se napili vode i vi ste nas naišli. Samo smo se trebali spustiti niz onu brinu i došli bi ‘vamo, samo sa druge strane.
– E onda je do mene. Mislio sam vam napisati svašta u izviđačke knjižice, a sad ću vas pohvaliti. Svaka čast. Čestitam tvojoj grupi….Eto djeco, vidite, to su pravi izviđači i kako se znaju snaći u prirodi. Haj’ sad u kolonu po dva i idemo na ručak.
Dok je on govorio prolomi se aplauz i počeše čestitke…
Poslije ručka prošetali smo gradom, a kasnije se vratili motorcem u naš Bihać…
Ljeto je polako prolazilo u našim igrama, kupanju na Uni, sunčanju, a nisam ja zaboravio na svog jarana. Haman, svaki drugi dan sam kotačem iš'o kod njega, da dobro nauči istoriju. Kad god sam ga ispitiv'o, sve je znao za peticu. Jedino se on boj'o da se neće prepasti nastavnice, il’ kad bude izvlačio pitanja, da ne zakuje od straha.
Nekako pred kraj raspusta, ja tamam doš'o sa Une i perem noge na pumpi, kad neko pibiče na svirenu. Puno ne haberim, ko pibiče, al’ čujem kako se neko dere ispred kapije…
– Hejjjjjjjjjjjjjjj nastavničeeeeee proš'oooooo sam. Haj’ sjedaj, evo i motor je gotov, idemo u život.
Okrenem se i vidim moj drug na motoru T-12, kojeg je sam napravio.
– Ha, jesi l’ popravio. E nek’ si svaka čast. Hani da obujem japanke, pa ćemo samo jedan krug. Moram jesti, gladan sam.
– E zato sam i doš'o, moja stara ispekla vel'ku koku i masnicu, i poslala me po tebe da te počasti ručkom.
– De nemoj zezati. Nije trebala zbog mene se trošiti.
– De ćuti i sjedaj ozada.
Jaran me odvez'o na ručak i još mi je mnogo puta dao da provozam njegov motor marke T-12, ručne izrade.
Eh, bila su to fina vremena. Našom prugom više se ne vozi legendarni motorac, a ni mahalom motori marke T-12. Mnogi moji jarani, rasuti su po cijelom svijetu. Ostala su lijepa sjećanja.

željeznička stanica Bihać
željeznička stanica Bihać

Comments

comments

Provjerite također

Prije bi trebalo mjenjati izborni zakon Hrvatske, nego Bosne i Hercegovine!

Otkud’ pravo hrvatskom ministru vanjskih poslova Radmanu da šefove diplomacija zemalja čl. EU obavještava o …