Moj “hore – crljeni”

Dževad Harbaš

Često puta poslušam onu Balaševićevu pjesmu „Im'o sam strašnog petla“, e vala im'o sam i ja ha ha ha, e nije što ste sad, nama pomislili. Ja sam im'o, odnosno moj stari, baš strašnog horoza, al’ da vas plaho ne držim u neizvjesnosti, bolje da ja to onako, na tanane ispričam. Nekako u onaj vakat, bila baš neka pomama, ko će imati najboljeg horoza u mahali.
Moj stari vazdan volio ta nekakva takmičenja, pa se dao i u to. Kao i svi u mahali i mi smo držali kokoši i piliće. Nešto zbog jaja, nešto zbog mesa. Jer najbolje su naše koke „grahe“ za potkriže, ma, ubijemo se jedući, kad ih stara iskuha u onom limenom loncu, što je vel´k kó vešni lonac, pa onda udinsta crvemog luka i malo ubaci pastrme (kad se ima), i sve to pofrnedelja po pogači, natalebamo se baš popravo…
Kad koke iznesu piliće, stari nama vrši selekciju horozova. Gleda koji ima dugačke noge,
koji je povisok, jer su ti horozi bili dobri za tuču. I tako je on uzgojio pravog horu. Men’ se čini da je im'o po’ metra u visini, more bit’ i više. A sine, onako crven, visok, a koju on koku baš kljucne, nama prokvoca i moreš je nasaditi ha ha ha, . Redovno su donosili komšije kod nas svoje horoze i redovno je Crljeni sve redom kefo. Kad tuđi horoz, sav krvav počne bježati, on se popenje na onu sohu u kokošinjcu i zapjeva, milina ga bilo gledati i slušati, k'o da pjeva Bosno moja divna mila…
A stari pred njega nama ćasu punu kuruza i nekakvog premelja, što smo doni'li iz Četića mlina. Ponekad se popenje na vrh ćumesa, klepeće krilima i kukuriče. Kad nema djece i neigramo se lopte na male golove u avliji, mati ga pusti i ne moraš se bojati, da će neko šta puhnuti iz avlije. Kad te taj poćera, il’ kad skoči, haman metar u vis, pa te trehne kljunom, imaj ti nešto među nogama, pa ostani u avliji. I paščadija iz mahale nisu smi'li ući u našu avliju, a kamo l’ kucavke. Svi su se bojali našeg Crljenog…
Sjećam se k'o dan danas, nama došla drva. One velike metre, a stari u službi. Patimo se mi da ih složimo i uskrčimo na hrpu, kad mati odjednom vrisnu:
– Bježite djeco u kuću, evo poskoka!
Bježimo mi svi u kuću, a hore, naša legenda, vidio da se nešto dešava i proleti pored nas, raširitim krilima, prema drvima.
Mati zavika:
– Crljeni, haj’ ‘vamo, haj’ ‘vamo, ujist će te, bolan nebio, a ko će Ibri pred oči onda.
Mati zove, a Crljeni ne haberi, ma ni mukajet.
Prvi puta sam to tad vidio u životu, da horoz brani familiju.
Uletimo u kuću i virimo kroz pendžer, a i mati sa nama. Krši ruke i čeka kad će ga poskok ujesti. Zamaglio se onaj pendžer, ja huknem na njega i obrišem rukavom, kad imam šta vidjeti. Hore se sav nakostriješio, još mi veći, a pokrio krilima svoje noge i ide na zmiju. Poskok trznu da ga ujede i pogodi u perje, a Crljeni ga kljunom pogodi pored glave. Poskok se sklupča i samo mu viri glava i sikti, a kad tad krenu naš hore…udara kljunom, ne staje. Kefa li kefa. Kako udara, tako trese svojom glavom i frndelja zmiju na sve strane. Nije prošlo nekoliko minuta, kad Crljeni zapjeva, ma k'o da pjeva našu sevdalinku. Izlećemo mi iz kuće, hitimo prema našem hori. Mati dofatila motiku, da dotuče poskoka i u nazuvačama prilazi, a tamo imaš šta vidjeti. Poskok brez glave i izbušit sav k'o rešeto. Ono za rastirati trahanu. Mi svi sretni, a Crljeni pjeva li pjeva i meškolji se i još po koji put trehne kljunom u poskoka.
Kad je doš'o stari iz službe, mi mu sve potanko ispričali, a od njega niko sretniji. Im´o je naš hore još anegdota. Jednom prilikom, jedna mala iz komšiluka, a jes’ i bila zjanjćir, prolazila pored avlije i dražila ga. Klepala ga, pa kamenjem gađala i valjda je nešto trebala kod matare uzeti i sve joj to bilo malo, onda ga još klipom puknula preko leđa. Jes’ moreš jednom to njemu uraditi, kad je hore kren'o i skočijo joj na vrat i počeo kefati, mahala se orila od nje. Mati izletila i jedva ga strgala sa nje i valjda u behutu i ona ga klepila, što mu je prelilo čašu, pa je i staru uj'o za nogu i nama iskin'o komad mesa. Ja tu nisam bio, tad sam lež'o u bolnici od upale mozga, al’ su mi sve to ispričali stari i buraz. Mati sedam dana nije stala na nogu i previjali je.
Pitam starog:
– Pa šta si uradio sa horom?
– Ništa, nije on kriv, oni su krivi, kad vas je spasio od zmije, il’ kad je ganjo onog iz elektrane, što nam je šćeo struju precvikati, bio je dobar, a sad bi ga za potkriže, e neće moći, to je moj horoz i kvita.
Znam da ga mati više nije nikako volila, iako se on uhmiljo njoj, al’ džabe…

Nedugo poslije toga, negdje u gluha doba, čuje se grmi u ćumasu, sve se trese. Stari skočio u onim pumpuznim, parhetnim gaćama i viče po kući, da neko krade kokoši.
– A jebaću im majku, to su došli da mi ukradu horu, daj´ stara bateriju i francuski ključ.
A, što će mu francuski ključ, nisam skont'o, al’ stari onako bunovan otključava i leti prema kokošinjcu i otvara ćumes. Iz njega nešto izleti i cijučući ode prema kuruzima i nesta u noći.
Stari upalio bateriju i gleda po ćumesu, a tamo imaš šta da vidiš. Koke ligom leže. Sve podavite. Sa njima i dva mlada horoza, a u samom ćošku Crljeni.
Sav krvav i u kljunu drži nešto, konda je krpa čupava. Stari se uvlači u ćumas. Ne gleda on koke, a ni ostale hore što leže i odadiru nogama, gleda on svog Crljenog. Iznosi ga jedva napolje, jer je bio težak k'o najbolji tukac i vadi mu „ono“ iz kljuna. Pregleda ga i veli:
– Preživiće, jes’ ga „for“ dofatio po krilu, al’ jeb'o je i on njemu nanu, vide komad mu mesa otkin'o.
Srećom „for“je samo podavio one koke koje su bile na prvoj sohi, a one nije, koje su bile na gornjim, i još naletio na Creljenog.
Sutradan smo pratili trag od krvi, al’ nismo pronašli tog „fora“.
Naš hore je još dugo živio sa nama, al’ valjda od starosti, okliznuo se, kad se penjao u ćumas i kad belaj hoće, pao na jedan ekser na kojem smo višali hranu. Ekser mu proš'o kroz vrat i ubrzo je krep'o…
Stari danima nije probilio ni riječi, jer mu je bilo žao njegovog Crljenog, a pogotovo nije dao da hore ide za potkrižu, nego ga je pokop'o u vrh bašče. Dok ga je zakopavó, čuo sam kako je staroj rekó da je on kriv sto je Crljeni nastrad´o, jer je on zakucó taj ekser u onu sohu, na koju se nabo hore. Nama je iščup'o ekser, da ne nastrada još koji horoz il’ kokoš.

Često se sjetim našeg hore, kad smo bili sabije i kad smo i pisali one natpise:
„Čuvaj se hore, hoće ujist“.

Dugo je moj otac kasnije tražio takvog horu. Prošle su i godine, kad jednom sav sretan dolazi u kuću i nešto nosi u prtenoj vrići i govori:
– Ha, evo naš'o sam novog, pravog horu.
Otvara vriću, kad tamo bijel’, ogroman hore, a na repu mu grahorasta pera. Ma ljepota. Veli otac da je maksuz iš'o u Krajinu po njega i da će sad da ga isproba i odnese ga u kokošinjac i spusti na zemlju, onako zavezanih nogu, kad na njega nama nagrnuše dva mlada horoza. Leti perje na sve strane. Bjelkan ih satra. Starom drago i samo dobaci materi, da pristavi vodu, da će sad fraknuti ovu dvojicu i da mu više ne trebaju.
– Je l’ de da je dobar ovaj Bjelkan, al’ nema na daleko mog Crljenog … reće stari.

I dobro je rek'o, samo je jedan je bio, naš Crljeni.

Crljeni je bio i ostao naša legenda…Dugo se je pričalo po mahali, kako je naš Crljeni ubio poskoka i fora.

Poodavno u mojoj mahali viš’ se ne čuju horozi ranom zorom, jer na žalost, nema horoza, a ni koki…Izgleda da je doš'o sad nekakav vakat, da će naša djeca ići u onaj zološki vrt, da vide koke i horu.

crljeni horoz
crljeni horoz

Comments

comments

Provjerite također

Prva zapalita cigara

Ove godine zima baš oduljila. Evo doš'o i mjesec april, a na drveću nema još …