Izgradnja

Dževad Harbaš

Već je jesen. Kod nas radna akcija. K'o na pruzi Brčko-Banovići. Ograda i tarabe sklonite, da mogu ući zaprežna kola. Hiti se, da se kuća pokrije, prije kiša. Već danima se zida. Stari uz'o godišnji odmor, da se sve to zgotivi i da se nova kuća „zatvori“. U ispomoć mu svaki dan dođe nekoliko jarana sa posla. Sve je to po dogovoru. Čitavo ljeto je i on njima pomagao, pa sad oni vraćaju. To je valjda u zajam. Bar tako oni vele, jer nekako u isto vrijeme svi su dizali nekakve vodene kredite i pravili kuće. Sad je doš'o i red na nas. Mati sva blista od sreće. Kuha po cijeli dan.
– Nemoj da od vas dvojice ko da barka hranu i pesini prljavim rukama, to je za majstore, a nama, bom šta ostane.
Eh, vidim jedan dan bureka narazvijala hrpu, a nas zap'o samo
po jedan komad. Drugi dan u onaj veliki lonac napravila
jahniju, treći solgan domu, četvrti filovane il’ futrovane paprike, kako ja volim reći u šali…i tako svaki put nešto novo i još na
kraju bude i patišpanje, gurabija, il’ đuzleme da se zasladi. Stara nije dala nama, pa kad bi krepali mi od gladi. Kad je blizu akšam i kraj radova, dok se pere halat, ona pristavi kahvu, iznese fildžane,
zalije u onaj veliki ibrik od litre, koji je dobila od svoje
rahmetli matere i onda se posjedi. Više takvih ibrika nejma ni
za kupiti. Bio crvene boje, sa onim dugačkim repićem kroz koji
se sipala kahva, i sa poklopcom odozgo, da se ne ohladi. Ovi
stari ibrici nikad nisu podlivali kahvu, k'o ovi današnji od
nekakvog rostvajda (valjda se tako zovu), jer za kahvu ti je najvažnija „pinja“. Ako ona iskipi, il’ ode, kad ibrik podliva, sine, to nije vidilo kahve.
Imali smo mi i manji sličan ibrik, pa sam često znao posejretiti
sa starom, kad je stari u službi, a ona znala gledati u fidžan, pa
mi na tanane sve rekne, šta mi je u fildžanu zapisano. Dosta
sam toga i pokupio od nje, pa ponekad i ja pogledam u fildžan.
I dan danas pijem kahvu iz onih starih fildžana. Volim ti ja brale sve
ono starinsko i dosadašnje. Kahva je ćeif i kahvu treba piti sa
ćeifom, a ne k'o ove danas kahve, na vrat na nos, iz oni’
aparata.
I da ja nastavim priču o izgradnji, zaboravi’ ću, šta sam skonto
reć'… Rade ljudi brete mili, frca znoj sa njih. Dvojica miješaju
ručno šljunak i ciment, jedan zaliva vodom, ja na pumpi
pumpam vodu. Treći iz krečane vuče kreč, neko viče odozgo:
– Je l’ gotovo, daj ponesi nama gore, daj te kasale i dodaj mi fanglu i mistriju.
A šta su im te kasale, pitam se, pa ta fangla i mistrija, nikad
čuo nisam, pa tek nekakav „šalung“ još spominju i vaser vagu. Ćutim ja ne haberim, kad stari gore na vrh kuće se nešto premeće. Vadi iz
džepova šajtov, zaviriva, zatvara, pa jope trpa ruke u džepove u
onu radnu želježničku uniformu i odjednom meni viknu:
– Mali, leti kod Adžuke u trafiku i kupi mi pet cigara,
nemoj da koji prebiješ, i dok si tamo da si ‘vamo, nejmam šta zapaliti i zafrndelji pet banki preda me.
Pet banki pade u blato pored mene, ja ih obrisa od ‘lače i pođe
staviti u džep, a on će ti jope:
– Šta čekaš, nisi li ti viš’ doš'o, i drži pare u ruci, ispašće ti iz džepa.
Odleti ja, ma k'o brzi voz. Znao sam da on ne more brez cigara,
pa sam letio kol'ko me noge nose da dođem do trafike i našeg
komšije Adžuke. A naš ti je Adžuka podletio pod voz, još kad
je bio mlad i ostao brez ruke i noge. Haj’ hajrom ost'o živ. I dan
danas živi u našoj mahali, ide sa protezom…
Doleti’ ja do trafike i dade pare Adžuki, uze pet cigara, a on će
meni:
– Jeste li pri kraju, ako Bog da?
– Ma jesmo, evo dižu nekakve rogove, pa da pokrivaju, tako mi stara reče, i za ovu godinu je gotovo.
– Haj’ mašallah, reče on, a ja pravac kuća.
Stari me dočeka na avliji, vidim, ne more viš’ izdurat, pa je
valjda zaviriv'o kad ću hrupit’.
– Pa đe si do sad, oči mi pobiliše, konda si o'šo u Zagreb.
Lapi stari cigare, trpa u praznu kutiju od Ibra, i nama pali jednu
sa šibicom. Ja ćutim, a on sam sa sobom priča, al’ da i ja čujem:
– Istrugali smo se, baš me sad ubi sramota, gore sam treb'o janje zaklat’, al’ viš’ nemamo banke prebite, pa sam maloprije zakl'o onog horoza „grahu“, što kukuriče i po noći i po danu, ma i tako je bio šašav. Običaj je da se okrvavi gore, zbog nafake i rahatluka u kući, reče na kraju.
Ja slegn'o ramenima, ko biva da nejmam pojma, al’ i klimnu
glavom u znak odobravanja. Nešto sam i znao od toga, jer mi je
mati govorila da se nema para za janje, da ne zna kako ćemo
kraj s krajem do plate izvuć’, al’ nek’ se kuća zatvori, pa kud
puklo da puklo. Sjećam se dobro da mi je jednom isto rekla
jednu staru mudrost:
– Eh, sinko, kad napraviš kuću, prve godine daj da u njoj
živi tvoj neprijatelj, druge godine prijatelj, a tek treće
godine, ti useli.
Bio sam mali, i nisam skontao tad koje su to moćne riječi, al’
sad dobro znam.
I dok se meni tako stari tuži, vidim ja u daljini idu zaprežna
kola i velim ocu:
– Ono k'o da ide dido, il’ se meni čini.
– Ne čini ti se, jes’ on je, al’ otkud u ovaj vakat.
Sad i ja vidim dobro, ide Arap i sve se zanosi i peči i vuče kola,
a na njima dido.
– Mer'aba i dobar dan ljudi, jeste li se umorili, hoće l’
pos'o, jeste l’ sustali?
– Merhaba, neki odgovaraju, neki viču dobar dan…ma
nismo dido, mladi smo ti mi a i sve ide k'o po loju.
– Neka, mašallah. Evo ja malo svratio da vas vidim, pa rekoh da i
počastim, zbog nafake, reče dido i otkri na zadnjem dijelu kola ceradu, a tamo pripeto janje, gajba pive i boca nekakvog pića, sigurno rakije, jer je bila začepita sa „cimom“ od kuruza.
Uh, nama mi graknuše oči, a bom i starom koji prvi progovori:
– Nisi treb'o bolan, velik’ je trošak.
– De ne zajebavaj, nego, penji ovo gore, nek’ se okrvari,
pa nek’ sve bude hajirli, a ti unuče nosi majstorima pivu, a ako neki hoće i nešto žešće, ima evo puna boca.
Bom i bi tako…Ode janje gore, bleknu i utihnu…
– Hoćemo li ga sad na ražanj, pita otac, a majstori odgovaraju, e nećemo, pa jeli smo maloprije, nešto baci na pleh, a ostalo isiči, posoli, i ostavi, visok je datum…
Tako i bi….Taj dan majstori i komšije su ostali duboko u noć…
I nek’ su.
Bio je to fin vakat i zeman, kad je komšija bio kao brat rođeni.

Burek pita
burek pita

Comments

comments

Provjerite također

Prva zapalita cigara

Ove godine zima baš oduljila. Evo doš'o i mjesec april, a na drveću nema još …