Gelenderi

Dževad Harbaš

– Sinko, haj’ ustani…klima me mati.
– Šta je mati, da nije šta bilo?
– Ma nije, bila mi jutros još na sabahu rodica, pa veli da će dido doći autobusom, da ti izađeš pred njega.
– Što autobusom, što nije Arapom doš'o, mora da je nešto bilo. Samo da nije bilo šta Arapu.
– De ne nasicaj. Ne more njemu ništa biti, takvog paripa nema nadaleko. Nego haj’ pohiti. Ako ho'š ispeću ti jaja za doručak, pa onda poleti.
– Neću ništa. Ode se samo umiti, ješću kad dođem. Čim je rek'o da ja dođem, bojim se da nije kakav keveš.
Mati otvara pendžer i odmiče store, da se prolufta soba, a ja se brzo oblačim, malo pljusnem vode na oči i obuvam cipele. Tamam sam kren'o niz basake, a mati ide sa češljem…
– Hani da te malo počešljam, ne moreš takav ići do grada i de obuci ovu frotirnu košulju, poledeno je.
– A draga mati kakav te češalj spop'o, nisam beba, idem u sedmi razred i niko viš’ ne nosi šop na glavi.
– Bućav si, de samo to malo počešljaj.
Uzmem češalj, da joj ne izađem iz hatora i samo malo sa njim prođem kroz kosu i kroz smijeh velim…
– Eto, jesi l’ zadovoljna, jesam li ti li'p?
– Ma k'o glumac. Sve se cure za tobom okriću.

Bihać šetalište Gelenderi
Bihać šetalište Gelenderi

– Aha, mo'š misliti, još kad obučem šta žuto, nama viču, svaki muto nosi žuto ha ha ha.
Slatko smo se nasmijali i ja pohitim niz mahalu. Žurim pored Husein begova mosta, pa pored Vatrogasnog, smotam prema Safićima i viš’ sam na vel'kom mostu. Kontam hoće l’ dido stati sa autobusom kod „Paviljona“ il’ kod „Jadrana“. Odlučim da ga čekam kod „Jadrana“ nama kod Bilbijine kuće. To je nekad bilo sajmište, a sad se zaustavljaju autobusi.
Stigao sam kod restorana „Jadran“ i naslonio se na jedan stari kesten. Autobusi su počeli stizati jedan za drugim. Ubrzo se zaustavio jedan iz Zagreba. Otvaraju se vrata i iz njega izlazi neka teta u visokim štiklama u kostimu boje pijeska. Iza nje vidim svog dida, koji je mjerka i nešto joj govori. Slatko se je nasmijala i nešto mu htjela garant reći i zamalo se strmoglavi iz autobusa. Dido, stara Bečka škola je nekako uhvati za ruku i pridrži dok nije izašla iz autobusa.
– O hvala Vam gospodine, ovaj druže. Danas je rijetko sresti kavaljera i gospodina. Hvala na prijatnom razgovoru dok smo putovali.
– Nema na čemu gospođo. Želim Vam ugodan boravak u našem gradu. Možda se i vidimo, kad završim neke svoje poslove. Evo čeka me moj unuk.
– Ostajem nekoliko dana, već sam Vam rekla dok smo putovali.
Gledam didu dok izlazi iz autobusa. Na njemu teget plavo kangarno odijelo, bijela grilon košulja, beretka na glavi. Prilazi gospođi, pozdravlja se sa njom, vadi svoju tabakeru i pripaljiva cigaru i okreće se meni…
– E unuče, sve sam mislio da ne'š doći, da si more bit’ u školi.
– Ja bi pobigo nama iz škole, da dođem pred tebe. A što ti dođe autobusom, da nije bilo šta Arapu?
– Ma jok. Odlučio i ja se malo provozati. Nisam šćeo sjesti ni u jedan ovaj lokalni autobus, ček'o sam ovaj iz Zagreba.
– Vidim i ja što si ček'o ha ha ha. Čeko, dočeko ha ha ha.
– To se samo potrefilo, ha šta veliš, je l’ čemu ova gospoja?
– Prva liga dido.
– Znao sam da'š to reći. Ti si moj pravi unuk. Ne moram ti pričati, da o ovom nikom ni mukajet, a bom nisi ni ti viš’ onaj mali klapac i ti ganjaš cure.
– Ne beri brigu dido. Znaš da svašta znam, a pravim se da ništa ne znam ha ha ha.
– Ej vallah, haj'mo mi pjehe do „Paviljona“ popiti kahvu, nešto prezalogajiti, a ja onda imam nekog posla.
Dok je to govorio, okrenuo se meni i samo namign'o..
Krenuli smo polako prema „Paviljonu“ i zaustavili se ispred „Gurmana“.

mladost Bišća na Gelenderi
mladost Bišća na Gelenderi

– Hoćemo l’ ovdje doručkovati?
– Nisam gladan dido.
– U redu, nisam ni ja, hajmo mi naručiti janjetine. Tamam dok popijem kahvu nek nam spakuju, pa ti moreš kući poni'ti.
Nama pored „Gurmana“ je i mala prodavnica pečene janjetine. Dido ulazi unutra, a ja kroz otvorena vrata čujem šta govori onom čiki što je za pultom.
– Pa đe si jarane?
– Evo me, jesi l’ ti to pješak?
– Jesam samo danas, nekog posla imam u gruntovnici. Nego imaš li vruće janjetine dvi’ kile?
– Imam nešto mlakog, al biće za jedan sahat. Janje baš mlado, ako moreš prečekati.
– Kako neću moći. De mi ‘nako fino sasi'či dvi’ kile, al’ baška, po kilu. Znaš kako ja volim, malo rebara, bubrežnjaka. Ja ode sa unukom nešto popiti u „Paviljon“ pa ću navratiti. Je l’ dogovoreno?
– Ma jašta je…
Krenuli smo prema „Paviljonu“ a meni će dido:

– Haj'mo malo prošetati parkom, pa ćemo onda sjesti i teferdžiti, li'po mi se smučilo u onoj konzervi, dok sam putov'o.
Ništa nisam odgovorio nego sam samo nastavio hodati pored njega., a on zastade na trenutak, kad smo prelazili mali mostić.
– Znaš ti unuče da je Bihać, more bit’ među prvima u ovoj zemlji im'o ‘lektriku. Evo ovaj su kanal kopali nekol'ko godina prije onog Prvog svjetskog rata, a tamo niže su stavili centralu i Bišće je dobilo ‘lektriku. To je bilo za ibratiti se, a i evo ovaj „Paviljon“ su došli iz Austrije i napravili ga, a ovo drveće što je u parku je naredila Marija Tereza da se zasadi. Valjda da se sprijatelji sa nama Bišćanima, jer su stari bili protiv toga na početku, a znaš li zašto?
– Nemam pojma.
– Haj'mo još malo prošetati parkom pored jarka pa ću ti pokazati.
Idemo mi polako, dido ništa ne haberi, neg’ samo odbija dimove i zaustavlja se haman na kraju kod Hotela Park.

– E li'pi moj, a šta je ovo?
– Nišan dido.
– Pa znači, ovdje je nekad bilo greblje sinko, koje su prebacili u Harmane i samo je ost'o ovaj nišan, da narod zna za to.
– Nisam to znao dido.
– E sad znaš. Eh, ovda su nekad sinko šetale prave dame. Bio sam mlad i sa mnogim ašikovat znao, pa onda zalomimo kod Čeha u Hotel Bosni, eno je tamo preko puta. Šteta što je ne poprave, tu nisi mog'o u onaj vakat ući brez kravate, odijela, a konobari te čekaju u rukavicama, otvaraju vrata. Ono kad sam doš'o iz Turske tri'est i neke godine, im'o sam para k'o pi'ska, a još mlad. U jednom fijakeru ja sa curama, u drugom muzikanti u trećem moj šešir i šćap i onda danima se jede, pije i uživa u hotelu…Hajmo sjesti malo na ovu klupu.
Dok sjedamo na prvu klupu do ograde, dido nastavlja sa pričom.
– Nego unuče da ja tebe more bit’ ne davim sa ovom mojom pričom.
– Ne daviš dido, samo mi poplavio vrat ha ha ha.
– A koji si ti šejtan, gromovi te ne svatili. Ho'š da ti još šta ispričam o našem Bišću il’ ne'š?
– Hoću, kako neću i sve ću zapamtiti.
– E znaš da sam ja proš'o po’ svi'ta i baš mi je svađe bilo li'po, al’ ništa li'pše nema od mog Bišća i Une, a onaj stari Bihać je bio baš preli'p, al’ ga četeres’ i četvte saveznici haman sravniše sa zemljom. Tamo đe sad onaj SDK je bila Medresa, koja je stradala u bombardovanju, pa ova stara crkva isto, sajmište, Konak, Konvikt tamo preko Une, sad je u njemu od željeničara ambulanta, a i „Paviljon“ je pogođen, al’ su ga popravili. Ovo drveće u parku il’ što vi sad kažete Gelenderi, je ostalo, da i vi, k'o nekad što smo mi stari, morete šetati i ašikovati. Nego osušilo mi se viš’ grlo, haj'mo na kahvu i da dido sapere nečim ljutim grlo, a ti uzmi šta ho'š.
Svratili smo u „Paviljon“ dido je popio dvi’ kahve i jednu ljutu, popušio nekol'ko cigara a ja sam popio koktu.
Nekako se baš potrefi, kad smo izlazili iz „Paviljona“ prolazi Dudi sa svojim fijakerom. Dido mu mahnu da stane. Zaustavlja Dudi fijaker, pa će ‘nako kroz osmjeh…

– A đe će momci, da neće na želježničku stanicu?
– Kakva te spopala stanica, de malo prečekaj da moj unuk ode samo nešto do one zeme, pa ćemo malo se provozati i njega odvesti kući, a onda, jarane nas dvojica imamo posla.
– Aferim, kako ti veliš.
Dido vadi svoj šajtov i meni tutnu pare u ruku i kratko reče:
– Haj’ poleti po janjetinu. Tu imaš i više para neg’ što treba, nek’ majstor popije kahvu od nas.
Samo sam klimnuo glavom i odletio po meso i rek'o majstoru, šta mi je dido reko, i zafalio se, a on kad je vidio kol'ko sam mu dao para reče mi da sačekam malo i ispod pulta izvadi dva špinjetka i glavušu i sve potrpa u jednu papirnu kesu…
Dok se penjem u fijaker, sve brzo izbiflam didi i šta mi je onaj čiko rek'o i šta je još zamoto, a on uz smješak veli fijakeristi:
– Deder jarane ostavi ovu glavušu i špinjetke sebi, tvoja je nafaka, i poćeraj der preko mosta, da se nadišem čiste have.
Meni nekako bilo drago da se provozam u fijaketu, pa sam se upečio i uživam, a dido isto, pripalio cigaru, naherio se, ponekom mahne, malo razgovara sa fijakeristom, a malo sa mnom…
– Sinko, ho'š da te odvezemo do kuće i l’ bi da neđe ranije izađeš.
– Ma ne morate me vozti do kuće, znaš da će nama kroz mahalu djeca letiti za fijakerom. Tamo kod Ložione i Korpare mi zaustavite, a ja ću popri'ko, ne sikiraj se. A ne reče mi što si ti javio da izađem pred tebe.
– Kako nisi skont'o, nisi ti benast. Znaš da sam šćeo da te vidim i da malo prohodamo, i posjedimo.
– Ja se bio prep'o da ni je šta bilo, pa sam nama skočio iz kreveta…
Zaustavili su mi fijaker kod Ložione. Dido mi je prebacio jednu kilu janjetine da ponesem kući i rek'o ako sve poradi, da će navrnuti kasnije, a ako ne stigne, onda će sutra.
Nije on navratio nikako u ta dva dana, vjerovatno je im'o previše posla, al’ mi je jedan jaran iz mahale rek'o da je vidio didu u Hotelu Park sa nekom gospođom. Znao sam o kojoj je teti riječ i ništa nisam komentarisao. Meso sam odnio staroj i isprič'o kako mi je bilo sa didom, al’ nisam spominjao onu tetu…
More bit’ da je od mog i didinog susreta prošlo desetak dana, a ja stojim isto na Gelenderima i čekam jednog kolegu što ide u muzičku školu. Naherio sam se na vel'ku debelu platanu i čujem kako iza platane pričaju neke cure. Malo zavirim i klimnem im glavom, a i one meni. Bacim pogled preko kanala i vidim da kod spomenika se skupljaju momci i djevojke. Jedan nosi gitaru u jednoj ruci, a u drugoj bocu nekog pića. Prepozn'o sam mog komšiju Ćehu, koji je bio odličan gitarista i kompozitor. Nije dugo prošlo vremena, već se je začula pjesma..
– Planina je visoka,
nebo iznad nje,
na planini sivi soko,
gleda na mene…
Sivi sokole,
Daj mi svoje planine
da na njima nađem mir…
Čujem da pjesmu pjevuše i ove cure iza platane, koje su zapalile po cigaru. Odjednom jedna, duge crne kose, sva prepadnuta povika:
– Evo mi brata ide sa curom, bacajte cigare u Unu.
Cure pobacaše nama cigare u Unu, a ona ‘nako u behutu, priđe meni i dade mi zapalitu cigaru. Nama sam skont'o o čem’ se radi, pa sam se naslonio na čeličnu ogradu i stavio cigaru u usta.
Brat od cure se samo pozdravio sa njima i reče da ga tu čeka, da će navratiti po nju za po’ sata. Na mene nije obrać'o pažnju i sa curom se uputio preko mosta. Čim je zamak'o, ona cura ni pet ni šes’ zgrljapi se oko mene i poljubi me u obraz.
– Baš ti fala. Spasio si me.
– Kako?
– Pa zbog cigare. Da me brat ufatio kako pušim, bom bi nagraisala. Oćer'o bi me kući i sve isprič'o mojoj nani, a ona bi zvala telefonom moje starce u Njemačku i garant bi mi zabranili da izlazim i da se družim sa ovim kolegicama. Ja inače i ne pušim, neg’ samo iz zeze sa njima, da im pravim društvo.
– Ma nema problema, kad si tako fina i zgodna, uvijek ću biti ovdje i čekati kad budeš sa prijateljicama ha ha ha.
– Baš si sladak, ma k'o med, šteta što si tako mlad. Da si malo stariji, nama bi mi bio momak.
– Šta fali meni, nisi ti puno starija od mene.
– Kako nisam. Koji si ti razred?
– Osmi…Nama sam slag'o jer sam bio sedmi razred. A ti koji si?
– Drugi srednje. Et’ vidiš da sam starija i iskusnija ha ha ha.
– Narašću ja brzo, ne sikiraj se ha ha ha.
Dok se je smijala, zabacila je dugu crnu kosu na jednu stranu i pogledala me ‘nako zavodnički…
– Mi sad idemo u školu, nadam se, da ćemo se opet vidjeti.
– Neću ja mrdnuti od ovog drveta, čekaću, dok ne dođeš ha ha ha, a ne reče mi kako se zoveš, da znam kako mi se zove nova cura.
Već je krenula sa jaranicama, pa se vratila, zagrlila me, poljubila u obraz i šapnula ime svoje. Osjetio sam kako lijepo miriše i mislio sam da ću se srušiti od nekakve dragosti…Tiho sam joj rekao svoje ime, a ona me nježno pogledala i samo rekla:
– Vidimo se dečko, sa finim očima.
Ja nisam progovorio ni riječi, samo sam je nijemo pratio pogledom dok je sa prijateljicama žurila niz Gelendere. Na sebi je imala kratku, od velur kože jaknu, uske farmerke, koje su naglašavale njeno zgodno tijelo. Već su bili negdje kod sata i tek tad se je okrenula i mahnula mi, a i ja njoj…
Naslonio sam se na staru platanu, zavuk'o ruku u džep i izvadio svoju čakiju i nama urez'o jedno malo srce i naše inicijale. Bilo je to više od zeze, ako se nekad opet sretnemo, a mislim se u sebi, more bit’ da i budne nešto među nama…
Nisam dugo još ostao tu, jer se pojavio moja jaran iz škole.

– E, vozdra. Jes l’ dugo ček'o?
– Ma jok. Im'o sam prelijepo društvo. Jedna se fina cura, haman zaljubila u mene.
– Nemoj zezati, de pričaj, šta je bilo, a ja te častim kestenima, eno tamam su gotovi, čuješ da kestenjar viče…vruć maron.
Na brzaka ispričam jaranu šta je bilo, samo nisam spomenuo, da sam čakijom napravio jedno srce i urezo naše inicijale.
Uzeli smo kestene i laganini krenuli kroz Gelendere kući. Negdje na polovini zaustavi nas jedan momak duge kose i jedva progovori:
– Djeeeeeeeččki ima l’ ko od vas troj'ce pet banki.
Nas naduo smijeh, jer izgleda da je popio malo više, pa mu se pričinila trojica i bez riječi izvadim iz malog džepića pet banki i stavim u uspruženu ruku.
– Fala jarrrrrrrane, tamam mi zafaliloooo za cigare, inačeee ne žicam ja.
– Nema problema, sve je u redu…
Momak duge kose ljuljajući ode prema trafici, a nas dvojica svojim kućama.
Skoro svaki dan sam išao kod stare platane, al’ više nikad nisam vidio onu finu curu duge crne kose…Po nekoliko puta sam prolazi gore dole Gelenderima, koje je za nas mlađe bio korzo, al’ je nisam naš'o, k'o da je u zemlju propala. Zavirivao na svaku klupu i džabe, tako da sam bio odustao viš’ od nje…
Prošla je jesen i danas je Nova godina, a snijeg pada nemilice. Novu godinu, po dogovoru, slavimo zajedno, skoro svi mahalčani. Kupili smo svega i svačega i jedva čekamo da počne. Mene mati zadužila da očistim avliju da se more ući, pa tek onda da idem sa rajom slaviti. Iako mi je bilo krivo, što moram sam čistiti, bez pogovora sam se fatio lopate i požurio da to odradim…Čim sam završio, brzo sam se presvuko, obuko farmerke, džemper, vijetnamku i otišao slaviti Novu godinu….
Veselili smo se, pjevali, igrali, a kad je bilo 24,00 grlili, ljubili i svi krenuli u grad da se vidimo sa rajom na Gelenderima. Zimi Gelenderi budu cijelom svojom dužinom od klizački, pa se klizamo, od početka do kraja, a tek za Novu godinu, pola je pijano, pa se pada naglavačke, na guzu i umiremo od smijeha. I ja sam popio dvi čašice nekakvog slatkog a gorkog pića, pa me naduo smijeh, da sam se smijo, svemu i svačemu…Umir'o sam od smijeha, kad vidim kad neko trehne na klizački, a kad sam ja trehn'o, nisam mogo ni ustati, pa me jedan jaran podig'o.
– E nek’ si i ti okvasio koju…veli mi jaran.
– Ćuti ne odaji, malo jesam, malo se zezam. Nije svaki dan Nova godina.
– I to je što kažeš. Nego haj’ ustaj, smznuće ti se zadnji trap ha ha ha.
Nekako ja ustanem, kad neke cure se zatrkale i kližu se niz klizačku, a ja se još nisam ni odmak'o. Nisu se mogle zaustaviti, neg’ nama ona prva, sa nekakvom čupavom kapom na glavi gruhnu u mene, a ja u jarana, a za njom još dvi’ cure i svi pofrndeljasmo u sni'g. Preko mene pala ona u čupavoj kapi i čujem kako se grohotom smije i izvinjava, al’ zapliće jezikom, a ja ljut, zamalo joj nisam zgrebento od tave čiviju dok sam je skid'o sa sebe, kad se ona okrenu i pogleda me i progovori:
– Ovo ja sanjam, il’ sam p'jana k'o majka. Ti, jesi l’ to ti?
– Ja sam, pa đe ti nestade i sad da se pojaviš?
Dok je ustajala, vidim da je baš dobro potegla, a ni jaranice nisu bolje. Jedva je govorila…
– Odselilaaaaaaa sam se u Njemačkuu i tamoooo živim, došlaaaa za praznikeee malo, sa momkom slllavim Novu godinuuu. Kako siiii ti, šta imaaa kod tebe?
Čim sam je vidio, nama sam se haman rastriznio.
– Ništa sve po starom, evo sa rajom i mi slavimo.
– Haj’ sa nama u hotel, kod mooog momka da naaaaaaastavimo. Znaaaaaš da siiiii sadd još finiji.
– Neka hvala, samo vi slavite, evo zove me moja raja. Možda se vidimo, dok si ovdje.
– U reduuu, moree kod one kluupeee i onogggggg drvetaaa kad si me spasiioo.
– Može, kako neće moći.
– A čeekaj da ti čestitammmm Novu godinu.
Zagrlila me je i poljubila, a sad popravo. Vjerujem da je znala da se više nećemo vidjeti.
Vraćao sam se zajedno sa svojom rajom na slavlje, al’ sam bio potišten i ništa nisam govorio.
Od tad je prošlo mnogo godina. Na našim Gelenderima sve je manje raje, ljubavi, zaljubljivanja, kibicera, pjesme uz gitaru, momaka što žicaju.
Na žalost, godinama Gelenderi u večernjim satima su pusti. Nekad je tu bio korzo za mlade, a oni stariji su šetali korzom u centru grada.
Srećom moj grad još uvijek ima svoje mlade, koji su se sjetili i krenuli sa akcijom „Jesen na Gelenderima“ gdje se svira, pjeva, popije kuhano vino, pojede vrući maron i vraća onaj stari sjaj našeg grada i Gelendera.

Comments

comments

Provjerite također

Dan šehida – drugi dan Bajrama – ponedjeljak, 25. maj 2020.

Odlukom Rijaseta Islamske zajednice drugi dan ramazanskog bajrama proglašen je Danom šehida. To je dan …