Beš'ka

Dževad Harbaš

Nekako sam najviše mrzio kad je fino vrijeme, a ja „dežurna dadilja“ i moram čuvati mlađeg brata, dok mati nešto radi u bašči. Stariji buraz, vazdan je bio munafik, pa znao smuljati i prevariti staru pričom kako mora ići pomoći ovom ili onom jaranu oko zadaće i rješavanja zadataka iz matematike, jer je bio dobar matematičar, a od toga nije bilo ništa. Sve su oni zadatke rješavali kupajući se na Uni ili igrajući lopte na njivama.
Eto i danas je mene zapalo da sam „dežurni“. Otvorio sam polako pendžer u ljetnoj kuhinji, moleći Boga da ne zaškripi, podbočio se rukom i ‘nako naherit gledam na onu našu jabuku, što je u avliji. Tu jabuku je još davno zasadio stari, kad smo pravili kuću. Već je bila visoka desetak metara, razgranala se na sve strane i mati se bojala, da zimi od tereta snijega ne pukne koji ogranak i padne na staru kuću, koju mi sad zovemo ljetna kuhinja. Inače, niko od nas nije volio tu jabuku jesti, jer je bila grka, ljuta i čupava. Zvali smo je „tuskača“, a tako je i izgledala. Koliko god je opereš puta, vazdan je bila tuskava i čupava, ali je zato mogla cijelu zimu stojati u konobi, pa je mati od nje pravila kompot. Vidim u mahali niđe žive duše. Ne čuje se moja raja i baš mi drago. Garant čekaju mene, da završim sa „dežurstvom“ i da predam „smjenu“ ha ha ha. Okrenem se da vidim spava l’ mi buraz u beš'ci, a on se razbaškario i pila l’ pila. Stara mi je pričala da ju je did donio davno, između dva rata, iz daleka, zajedno sa onom starom vitrinom, što je kod majke i dida i dan danas. Kol'ko joj ima godina, ‘tice nek’ znaju, a kol'ko se djece podiglo u njoj, niko ne zna. Evo doš'o je red i na mog starijeg brata, pa mene i na kraju ovaj najmlađi brat spava u njoj, a poslije ko zna. Najmlađi buraz je beš'ku haman prerasto i ubrzo bi treb'o u krevetac, koji još nismo kupili. Stari je rek'o da će ga uzeti čim mu izađe nekakav kredit. Kad će to biti nisam znao, a nisam ni pit'o.
Gledam beš'ku i divim se kako je lijepa, sva izrezbarena i iscrtana sa cvijetovima. Tačno se vidi da je pravljena sa pažnjom i ljubavlju. Majstor koji je pravio, baš je bio veliki meštar. Takvi’ više nema…Čuo sam da beš'ku zovu još i kolijevka, to mi rek'o jedan jaran kad sam bio kod njega i pokaz'o mi je kod svoje kuće. Ja je pogled'o i vidim ista naša beš'ka, samo što se drukčije zove…
Odjednom se buraz poč'o meškoljiti, a ja nama polako priđem i zaljuljam beš'ku, da se ne probudi. On se okrenu na drugu stranu, a onaj mali slamnati dušek zašušta i on nastavi spavati, a ja odahnu. Mislim se, ko bi ga dur'o još sahat vremena, dok stara ne dođe iz bašče. Nekako baš tog trenutka, na granu jabuke, sleti grlica. Ja sjedem na sećiju i polako se primaknem pendžeru, a ona k'o da zna, poče svoju pjesmu…
– Kupuj kru’, kupuj kru'…
Slavuji i sjenice prelijepo pjevaju, al’ grlica sa onim svojim lančićem oko vrata, ima posebnu pjesmu i djecu iz mahale je njena pjesma podsjećala, kao da govori riječi kupuj kru’.
Raspjevala se grlica, a ja je gledam i uživam. Došlo je i meni da je oponašam, al’ nisam smi'o zbog mlađeg brata…
Haman svi u mahali smo znali proizvoditi zvukove k'o grlica. Samo spojiš obadvije šake i dobro zatvoriš i samo pušeš u palčeve. Trebalo je dosta vremena dok se ne nauči pravi zvuk grlice, pa ti se nekad od onog puhanja zavrti u glavi, ali na kraju smo uspijevali i često su nam se odazivale i one same.
Koliko je trajalo moje promatranje i uživanje u pjesmi grlice, nemam pojma, ali to moje uživanje prekinu plač mlađeg brata.
Ustanem i uzmem ga iz beš'ke i počnem ga nosati po sobi, a on ne prestaje sa plakanjem.
– Da mi nisi gladan?
De brete ne plači, sa'ću ja tebi dati tvoje hrane, što je stara spremila da ti dam, da jedeš. Nedam ja da mi ti budeš gladan.
Uzimam sa kredenca onu flašicu, što je mati ostavila da ga nahranim, navlačim dudlu i sjedam sa bratom na otoman, koji je stari kupio kad je diz'o vodeni kredit i hranim buraza, a on sisa onu dudlu i jede l’ jede. Dok si rek'o keks, viš’ po’ boce nema. Nije prošlo dugo vremena, mali je spuc'o i ostatak boce. Ja ga podignem malo da podrigne, jer mi je to mati rekla da moram uraditi svaki put kad mali jede i da onda neće imati nekakve grčeve u stomaku. Mali nama podrignu i poče k'o biva da priča, nešto na svom jeziku, što nisam razumio, ali je njegova „priča“ bila slična pjevanju grlice na jabukovoj grani. Grlica k'o da je čula buraza, pa i ona poče svoju pjesmu. Njih dvoje se raspjevali i raspričali, k'o pravi, a ja sav sretan i radostan.
Vidim ja da bi buraz volio da vidi s’ kim se doziva, pa ga stavim u stalak, koji je bio pored pendžera. I taj stalak je dugo godina kod nas. Nekad ga neko odnese iz mahale, pa ga opet vrati, kad mu djeca narastu. Znam da nam je stari prič'o da ga je dobio od nekog starog kolara, koji je pravio zaprežna kola i da je od orahovog drveta. Kontam, ako ga je pravio taj stari majstor, onda će mnoga djeca iz mahale još stajati u njemu. Izgleda da je burazu baš bilo drago što sam ga stavio u stalak, pa još jače poče gugutati, mlatarati sa ručicama i nogicama. A grlica isto ne prestaje. Trajalo je to, sa nekim malim prekidima desetak minuta, kad buraz odjednom zašuta, smrknu se u licu i pogledom potraži mene.
– Šta je mali, što šutiš?
Gledam ja njega, a i on mene. Sav se zarvenio k'o paprika.
– Šta ti je brate mili?
Taman sam to izgovorio, kad mali poče da prdi, a niz nogice mu kliznu žuta tečnost.
– Uh, sroljo usrani, sad si naš'o da seseš. Jebo li te gradac, koji te nagradi, pa te meni ostavi, da te čuvam.
Ja galamim na malog, a on se samo smije i tanca nogama…
Ustanem i odletim u predsoblje, otvorim mali pendžerić što gleda na bašču i iz sveg glasa zovem mater…
– Mamaaaaaaa, haj’ nama ‘vamo, evo mali se sav uneredio…
Mati se okrenu, podignu glavu, sa znojnog čela ukloni kosu, podboči se na motiku i ‘nako umornim glasom mi reče:
– Ha, šta veliš, šta je bilo?
– Pa velim ti da se mali probudio i sav uneredio. Ma, usr'o i šefa i stanicu. Usr'o se k'o grlica. Haj’ ‘vamo, ne znam šta ću sa njim. Ja sam ga nahranio sa onom njegovom hranom, stavio u stalak, a on se na to sve moje posr'o.
– Ha ha ha ha, eto mene, sa'ću ja, samo da se operem na pumpi.
Virim na staru, a ona brzo ostavi motiku kod tunje (dunje), u hodu skida staru haljinu, što je oblači kad radi u bašči i pazeći na vriže od masirača, hiti prema pumpi. Dok prilazi pumpi smota kosu u zvrk, prikači je sa vel'kom šnalom i poče pumpati vodu.
Ja se vraćam u sobu, a tamo imam šta da vidim. Mali baš usr'o i šefa i stanicu. Na onom podu od stalka, stres'o haman pola tačaka i tanca po govnima i smije se na sav glas. K'o da igra kolo. Meni se nama okren'o želudac i došlo mi da sve povratim iz sebe, jer sam vazdan bio gadljiv, pa sam brzo izletio iz ljetne kuhinje…
Manjeg insana, a ‘nol'ko da se ukakio, nikad nisam vidio…
Pred vratima je već stigla stara, sva zadihana.
– Đe si poš'o?
– Ma, muka mi, onaj mali sve usmrdio.
– A, šta ti misliš, da sam te tol'kog rodila i da si srao dukate?
– Haj’ leti i donesi u onoj šarenoj rangi vode i stavi na šporet, pa da okupam malog.
Nama sam ja odletio po šarenu rangu, nasuo vode i stavio na stari šporet fijaker, koji je bio iza stare kuće. Unio sam u kuću limenu banju, stavio ceradu i ček'o da se voda umlači. Za to vrijeme mati je skinula sve sa buraza, okrenu se prema meni i progovori:
– Haj’ vidi je l’ se voda umlačila.
– Ode ja nama. Jel’ de, da stavim lakat u vodu i ako je mlaka na laktu, onda je dobra za kupanje.
– Sve ti meni znaš.
– Pa imam najbolju, najljepšu, najpametniju mamu na svijetu, sa najljepšim plavim očima. Onda moram i ja biti pametan ha ha ha.
Iako ja nisam im'o pojma što se lakat stavlja u vodu, al’ sam šutio i otiš'o po vodu, koja je baš bila taman i unio je u predsoblje, gdje sam stavio staru limenu banju.
– De uzmi džezvu, što je koristimo za kupanje i dodaj mi mirišljavi safun, eto ga na kredencu i polako mi polivaj.
Brzo smo mi okupali brata. Mati ga je zamotala u one pelene, još mu dala malo da jede, stavila ga u beš'ku i nije prošlo ni pet minuta, a mali špico veće je zasp'o.
– Jesam li ja sad slobodan?
– Jesi…Ako vidiš starijeg brata, nek’ nama dođe kući, imam još nešto popliviti po bašči, a on će pričuvati brata.
– Super. Odleti ja. Znam ja đe on „vježba“ matematiku. Brzo ću ga pronaći.
Izlazim u avliju i hitim niz mahalu. Usput sam sreo jednog jarana i pit'o ga je l’ vidio mog starijeg brata, a on mi reče da je na Uni sa rajom i da igraju karata. U sebi sam se nasmij'o, kad sam pomislio kako „vježbaju“ zadatke.
Brzo sam stig'o na Unu i ugled'o ekipu kako sjedi u dubokom hladu i igraju karte. Čujem kako nešto žučno raspravljaju…
– Vazdan usiraš, tražio si još jednu kartu i sad si tropa…govori neki momak, drugom.
Vidim da su mi svi ti momci nepoznati i da među njima nije moj buraz. Taman kad sam mislio da krenem da ga tražim dalje, kad buraz izađe iza jednog grma.
– Kad si ti doš'o, šta'š ovdje?
– Doš'o sam po tebe. Mati me poslala, da sad ti ideš čuvati mlađeg brata. Ona ima još posla u bašči.
– Mog'o si ga ti još malo čuvati.
– Kako da nisam. Dok ti „vježbaš“ matematiku na Uni ha ha ha. De nemoj me ljutiti, pa da još kažem staroj đe sam te naš'o.
– Samo probaj, pa ću te prebiti.
– Ho'š malo sutra ha ha ha. Ode ja sad, a ti da si se stvorio kod kuće za pet minuta, inače ću staroj sve reći.
Okrenem se i krenem u mahalu pun sebe, jer sam vidio da sam ga prep'o i da mu nije svejedno, iako ga nikad nisam cinkario.

Prošlo je od tad mnogo godina, stiže i nama jesen života. Već odavno nema naše ljetne kuhinje, kao i naše stare jabuke „tuskače“, koju je stari posi'ko, jer se počela sušiti, valjda od starosti. Na žalost, nema više ni moje stare, njene duge kose i očiju, boje vedrog neba, a beš'ka i stalak gdje su završili, ni to ne znam. Rijetko se čuje i „pjesma“ grlice. Nema ni njihove pjesme, koju smo svi obožavali i imitirali…
– Kupuj kru’, kupuj kru'…

Bešike, kolijevke, ljuljaške...
Bešike, kolijevke, ljuljaške…

Comments

comments

Provjerite također

Prva zapalita cigara

Ove godine zima baš oduljila. Evo doš'o i mjesec april, a na drveću nema još …